Izvor: B92, 10.Maj.2000, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pregled stampe

"Danas" 5. do 10. maj

pise: ALEKSA DJILAS

U vestima B2-92 za sredu 10. maj prenosimo prva cetiri dela feljtona BRANECI ZAPAD

Navijac bez noza u dzepu

Ne voli nijednu zemlju:

zemlje brzo nestanu.

Ne voli nijedan grad:

gradovi su uskoro rusevine.

Ceslav Milos, "Dete Evrope" (1946)

U vreme hladnog rata bio sam protivnik komunistickog Istoka, a na strani demokratskog Zapada - kao i mnogi drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << istocnoevropski disidenti. Ali, ako smo zajedno dobro poznavali mane Istoka, za razliku od njih, koji su na Zapad retko putovali, ja sam imao prilike da vidim i njegove nedostatke. U Austriji sam studirao filozofiju, u Engleskoj doktorirao sociologiju, u Nemackoj i Americi radio na univerzitetima kao strucnjak - u medjuvremenu sam otkrio da se to ne moze biti - za nacionalizam u Jugoslaviji. Najzad, ali u izvesnom smislu na prvom mestu, putovao sam po Zapadnoj Evropi i Americi kao radoznali turista. Kada sam, dakle, podrzavao Zapad, znao sam da ulicama njegovih gradova ne teku med i mleko. Osecam, medjutim, obavezu da navedem nesto sto mi je nedavno rekao jedan moj prijatelj, ugledni beogradski lekar. Vratio se s kraceg studijskog boravka u Americi, a njegova klinika, posle decenije ratovanja u bivsoj Jugoslaviji i zapadnih ekonomskih sankcija, nema ni dovoljno carsava. S gorkim osmehom je zakljucio: "Teku im med i mleko!"

"Trg Titovih zrtava"

U Jugoslaviji pod komunizmom, pili smo koka-kolu, pisali avangardnu poeziju, citali zapadnoevropske i americke novine (ako bi, medjutim, donele kriticki clanak o nama, njihovo unosenje u zemlju je zabranjivano), putovali u inostranstvo i odlazili u zapadne zemlje da budemo "gostujuci radnici" - ovo poslednje, doduse, malo je neobicno radnicko pravo za socijalisticko drustvo. Ali, ako je jugoslovenski rezim bio labaviji i meksi od svojih rodjaka u Istocnoj Evropi i Aziji, kao i od onog u Karipskom moru, u Jugoslaviji ipak nije bilo ni gradjanskih ni politickih sloboda. U zatvor se islo cak zbog vica o predsedniku Titu, koji je od kraja Drugog svetskog rata do smrti 1980. godine bio neprikosnoveni vladar Jugoslavije. Na primer: "Uklonjen je blok kuca izmedju dva trga - zrtava fasizma i marsala Tita. Kako ce se zvati novi slobodan prostor? Trg zrtava marsala Tita. Zbog ove duhovitosti moglo se proboraviti i godinu dana iza resetaka. Svidjale su mi se politicke sale; jos vise sam voleo zemlje s gradjanskim i politickim slobodama. Ali, ideolozi jugoslovenskog rezima, marksisti iz opozicionog zagrebacko-beogradskog casopisa Praxis i novolevicari sa zapadnih univerziteta, jednoglasno su presudjivali: Sloboda na Zapadu samo je obmana koju je stvorila prepredena i svemocna burzoazija da bi zavarala ugnjeteni narod. Budistima je citav vidljivi svet lazan i varljiv; marksistima, nasim i uvoznim, takvima su se cinili parlamenti, izbori, stampa i ostala politicka "nadgradnja" u "kapitalistickim" zemljama. Nisu im bili veliki izgledi da ce mene pridobiti za svoja shvatanja. Ka liberalnoj, prozapadnoj "ideologiji" vec me u detinjstvu usmerila "praksa": moj otac Milovan Djilas, do 1954. partijski i drzavni rukovodilac, provesce devet godina u zatvoru zbog svojih zahteva za demokratizacijom jugoslovenskog komunistickog poretka, posebno zbog studije Nova klasa.

Lukavstvo "svemocne" burzoazije

U mladosti, citao sam Kamija, Popera, Slobodana Jovanovica, Rejmona Arona i pitao: Ako burzoazija ima svu vlast, zasto joj je potrebno da bude lukava? I kakva je to vajna opsena koju su tako lako prozreli smuseni intelektualci? Najzad, kojim pravom Sartri i Markuzei optuzuju istocnoevropske disidente da se iz niskih pobuda - ostataka reakcionarne burzoaske svesti - bore za gradjanske i politicke slobode, a sami ih koriste: pisu i objavljuju, javno nastupaju, okupljaju istomisljenike? Za evropske levicare, NATO je bio orudje americkog imperijalizma, a za americke izolacioniste nepotreban veliki izdatak na razmazene Evropljane - nisam se slagao. I jedni i drugi zahtevali su da se Severnoatlantski savez ukine - bio sam odlucno protiv. Godine 1987, na primer, pisao sam: "NATO je zasnovan na necem sto je vece od pukog ugovora koji moze biti izmenjen ili odbacen. Mozda bi se moglo reci da je zasnovan na priznanju dve slabosti: Zapadna Evropa je suvise slaba da odbrani sebe bez Sjedinjenih Drzava od sovjetske invazije, a Sjedinjene Drzave suvise su slabe da prezive u svetu u kome Sovjetski Savez vlada Zapadnom Evropom." Na juznom krilu NATO-a cetiri clanice bile su desnicarske diktature: Salazarova Portugalija, Frankova Spanija, Grcka pod pukovnicima i Turska s vojskom sklonom drzavnim udarima. Mada sam zamerao Zapadu sto malo cini za demokratske promene u tim zemljama, ipak sam ga i pravdao opasnoscu od jacanja sovjetskog uticaja u Sredozemlju. Toliko sam strepeo za bezbednost Zapada, da danas sebi izgledam smesan. Stalno me mucilo: Nije li "istocna politika" plemenitog Vili Branta naivna? Nece li "detant" lukavog Niksona i sposobnog Kisindzera ipak uvecati moc Sovjetskog Saveza? Bio sam u opasnosti da postanem zaslepljeni mrzitelj istocnog bloka. Ali, iste one liberalne ideje zbog kojih sam bio protivnik komunizma i kriticar marksizma pomogle su mi da se oduprem tamnim carima dogmatskog antikomunizma. Na kraju sam cak procedio kroz zube reci podrske privrednoj saradnji i pregovorima o razoruzanju izmedju Istoka i Zapada.

Duge senke arsenala supersila

Bio sam navijac, ali ne od onih koji na utakmice odlaze s nozem u dzepu vec, kao sto je red, navijaju za svoj tim uzvikujuci reci podrske. Tih vremena prisecam se s izvesnom ceznjom. Tacno je da su bila puna strahova: em su arsenali supersila bacali na zemljinu kuglu duge senke, em je ona Sovjetskog Saveza izgledala duza, a u Jugoslaviji, rezim kao da je pokusavao da se izvuce iz privrednog zastoja zabranama i hapsenjima. Ali tada me bar nisu mucile nedoumice. Zapad i NATO mogli su i bez moje podrske; snagu i vreme valjalo mi je trositi na Jugoslaviju. Posto sam ziveo u inostranstvu, mogao sam slobodno da pisem i da s prijateljima uredjujem casopise, izdajem zabranjene knjige i pomazem disidentima u zemlji. Mada sve to nije mnogo naudilo rezimu, partijski sefovi i stampa gnevno su nas napadali. Bio sam mlad i laskalo mi je sto su uznemireni, bilo drago sto ih sekiramo.

Politika ulagivanja

Tesko mi je padalo sto "moj" Zapad pomaze komunisticki rezim u mojoj zemlji. Zapadne diplomate u Beogradu, na primer, izbegavale su da se makar samo sretnu s nekim ko se usudio da kritikuje i zahteva promene. Nista novo. Zapadna politika nezameranja, cesto i ulagivanja, jugoslovenskim komunistima uoblicila se odmah posle Titove svadje sa Staljinom 1948. godine i odvajanja Jugoslavije od istocnog bloka, i nije se menjala do raspada Varsavskog pakta, kada je Jugoslavija izgubila strateski znacaj za Zapad. Ta politika imala je svoje korene u bojazni da bi jugoslovenski komunisti mogli da se vrate u istocni blok. Koliko je taj strah bio opravdan? Ukoliko bi oni ponovo prihvatili staresinstvo Moskve, ona bi ipak bila sumnjicava prema njima zbog njihovog dugogodisnjeg "antisovjetizma" i sprovela bi cistku. Nase vodje to su dobro znale. Najzad, medju jugoslovenskim komunistima, a o disidentima i da ne govorimo, upravo oni koji su bili za demokratske reforme bili su i najkriticniji prema istocnom bloku. Zato je svaki njihov uspeh znacio i jacanje nezavisnosti zemlje.

Nije li zalostan paradoks da se tek posto je Slobodan Milosevic postao 1987. godine neprikosnoveni vodja Srbije predstavnici Zapada redovno sastaju s njenom demokratskom opozicijom? Da su ranije podrzali srpske demokratske snage, Milosevic se verovatno ne bi ni ustolicio. Imali su koga pomoci - "liberalistickih devijacija" u Srbiji je uvek bilo. Tito je, na primer, 1972-73. "ocistio" oko sest hiljada reformama naklonjenih ljudi s vodecih polozaja u politici, privredi i medijima. Zapadni politicari nisu se usudili ni da mu prigovore. Pocetkom osamdesetih godina okrenuo sam se proucavanju nacionalizma kod jugoslovenskih naroda. Nasi medjunacionalni sukobi dovodili su u proslosti do ogromnih ljudskih zrtava, sto sam objasnjavao - delimicno i opravdavao - krvavim najezdama i tudjinskom vlascu, siromastvom i zaostaloscu, nejakim demokratskim ustanovama. Opsedala me, ipak, njihova surovost, a naslucivao sam, kao uostalom i mnogi drugi koji su se zanimali jugoslovenskom politikom, da bi oni ponovo mogli da izbiju. Hickok je govorio za sebe da mu film nije jedino interesovanje, jer covek ne moze ziveti samo od ubistava - tako sam i ja povremeno pisao pesme i price. Medjutim, sociologija nacionalizma postajala je moje glavno zanimanje pa su mi paznju privlacili i nacionalni, verski i rasni problemi u zapadnim zemljama. Neravnopravan polozaj americkih crnaca, prinudna izdvojenost Roma (istovremeno jedine i najnize kaste u Evropi), prepreke ukljucivanju u zapadna drustva gostujci radnika, posebno ako su tamnije puti ili islamske vere - morao sam sebi da priznam kako je sve to i mnogo drugog bilo u suprotnosti sa zapadnim, s mojim, liberalnim nacelima. Ipak mi nije bilo tesko da moju poljuljanu veru u zapadni liberalizam zadrzim da ne padne. Ukazivao sam sebi na one zapadne politicare i sindikaliste, intelektualce i svestenike, umetnike, glumce i sportiste, koji nisu sedeli skrstenih ruku - ako probleme jos nisu resili, bar su ih ublazili, ako su promene bile spore, ipak su bile nabolje. Polagao sam nade u Zapad i u vezi sa buducnoscu Jugoslavije - kao i drugi, niposto malobrojni, disidenti koji su hteli demokratiju a plasili se nacionalnih sukoba. Valjda ce, kada se jednom zavrsi hladni rat (ili bar bude primirje), Zapad ipak umesto jugoslovenskim komunistima, podrsku i potporu pruziti nama, demokratskoj, nenacionalistickoj opoziciji? Zeleli smo javno ohrabrenje i dobar savet, privredno povezivanje (zasto ne i neki zajam?), uplivisanje na nase susede da postuju nase granice i na evropske i medjunarodne organizacije da nas prihvate. A ako Jugoslaviji zapreti rat - bilo sa spoljnim neprijateljem, bilo medjunacionalni - trazili bi od Zapada i vojnu zastitu.

Reforme ublazavaju nacionalizme

Postupno i oprezno sprovedene reforme - verovao sam, verovali smo - ublazice nacionalizme. Najopasniji su bili nacionalizmi dva najbrojnija naroda: srpski je hteo da vlada Jugoslavijom ili da stvori Veliku Srbije pripojivsi delove Hrvatske i Bosne i Hercegovine u kojima zive Srbi, makar bili i u manjini; hrvatski je nastojao na otcepljenju Hrvatske i imao teznje, slicne srpskim, ka "hrvatskim" delovima Bosne i Hercegovine. Mada sve do kraja osamdesetih godina sovinisticka mrznja nije zahvatila siroke slojeve - u njima je postojao razuman, zdrav strah od krvoprolica - ipak smo mnogo raspravljali o mogucnosti da se Jugoslavija nece ocuvati. Sta uciniti da razlaz bude miran? Meni je izgledalo da je jedino resenje prihvatiti pravo na samoopredeljenje sest republika: Slovenije, Hrvatske, Bosne (i Hercegovine, koja se ne navodi u zapadnim medijima), Crne Gore, Makedonije i Srbije, koja je imala dve autonomne pokrajine, na severu Vojvodinu i na jugu Kosovo (i Metohiju, koja se u zapadnim medijima takodje ne spominje). Sa zebnjom sam, medjutim, primecivao da i medju demokratskim disidentima, posebno u Srba i Hrvata, raste broj onih koji smatraju da granice njihove republike nisu pravedno povucene, a da neki cak ne bi imali nista protiv i da se one prosire silom.

Drzi Ruse napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole )

Smatrao sam da srpski liberalizam nikada nece biti od ne-Srba prihvacen kao istinit, nepatvoren, ako ne prihvati njihovo pravo na samoopredeljenje. Mada se nisam izjasnjavao kao Srbin po nacionalnosti vec Jugosloven, ipak su me oni nesrpski disidenti koji su pratili moj rad videli kao nekog sa, da tako kazem, beogradskim pogledom na stvari. Zato sam u prvoj polovini osamdesetih godina u nekoliko clanaka i intervjua podrzao pravo na samoopredeljenje, posebno isticuci kako Hrvati, koji su tada cesto sudjeni zbog separatizma, treba da odluce na referendumu da li hoce da ostanu u Jugoslaviji. Osecao sam da cinim nesto sto je istovremeno moralno ispravno i politicki opasno. U Drugom svetskom ratu, hrvatski fasisti poubijali su nekoliko stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma; srpska manjina u otcepljenoj, nacionalistickoj Hrvatskoj lako je mogla biti ugrozena, jos lakse se mogla osetiti takvom - i krenuti u oruzanu pobunu. Otcepljenje Hrvatske znacilo je i odvajanje Slovenije od Jugoslavije, buduci da se ona nalazi na krajnom severozapadu zemlje i nema zajednicku granicu ni s jednom od ostale cetiri republike. Pocetkom osamdesetih godina, vecina Slovenaca nije bila za otcepljenje. Bez Slovenije i Hrvatske, Bosna je ostajala u jednoj drzavi s malom Makedonijom, jos manjom Crnom Gorom i vecom, jacom, Srbijom - "u narucju Srbije", kako ce to u buducnosti, devedesetih godina, napisati Adam Zagajevski.

Bosna - srce Jugoslavije

U Bosni je kroz istoriju bilo vise surovih sukoba izmedju muslimana, pravoslavnih Srba i katolickih Hrvata. Najsvirepiji je bio u Drugom svetskom ratu, posle koga su Bosnu kao republiku ustanovili jugoslovenski komunisti da pomire tri grupe i zaustave suparnistvo oko njenih teritorija izmedju Srbije i Hrvatske. Niko nije imao apsolutnu vecinu, u gradovima su ziveli pomesano i nije bilo retko da se medjusobno druze i sklapaju brakove. Ipak, s pocetkom raspada jugoslovenske federacije krajem sezdesetih godina, kod muslimana se javlja teznja k prevlasti, a kod Srba i Hrvata k ujedinjenju sa Srbijom, odnosno Hrvatskom. Govorilo se za Bosnu da je srce Jugoslavije. I doista, bez Bosne koja je u njenom sredistu, Jugoslavije nije moglo biti. Ostalih pet republika mogle su same da opstanu; Bosna, medjutim, bila je kao katedrala - njene zidove podupirali su stubovi koji su bili izvan nje.

Zato je raspad Jugoslavije cinio verovatnim da ce se ona srusiti, odnosno da ce se u njoj sukobiti muslimani, Srbi i Hrvati. Svojim versko-nacionalnim podelama Bosna je podsecala na tamne strane evropske istorije, svojom multikulturalnoscu licila je na Evropu koja ce mozda biti stvorena. Pocetkom devedesetih godina proslost ce odneti pobedu nad buducnoscu i u Bosni ce izbiti gradjanski rat. Sporna pitanja u vezi sa Slovenijom (rastuci nemacko-austrijski uticaj), Crnom Gorom (opasnost od sukoba izmedju pristalica i protivnika federacije sa Srbijom), Makedonijom (brojna, nezadovoljna albanska manjina na zapadu, prosrpski sever, probugarski istok), cak i s Kosovom (albanski separatizam, srpsko ugnjetavanje), izgledala su mi laka u poredjenju s ovima u trouglu -

Hrvatska, Bosna, Srbija. Ipak, smatrao sam da demokratske, nenacionalisticke snage u Jugoslaviji, uz pomoc Zapada, mogu da daju odgovor na njih. Posebno su me ohrabrivala dostignuca zapadne demokratije i samog NATO-a u obuzdavanju i smirivanju nacionalizma u Zapadnoj Evropi - onih zestokih strasti sto su u devetnaestom veku i prvoj polovini dvadesetog dovodile do krvavih ratova. Cinilo mi se da imam pravo da se nadam: Ako posle svega Francuzi i Nemci nisu neprijatelji, zbog cega bi to morali biti Srbi i Hrvati?

Zestoke strasti nacionalizma

Sam NATO nije se neposredno bavio nacionalizmom. Od svog osnivanja 1949. godine do kraja hladnog rata, njegov glavni cilj bio je odbrana Zapadne Evrope od moguceg napada Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. Severnoatlantski pakt predvodile su mocne Sjedinjene Americke Drzave, velikodusno stiteci Zapadnoevropljane koji su u pocetku bili siromasni i s malo oruzja, a kasnije bogati ali ipak znatno slabiji od neprijatelja na istoku. Uvek uzurbana Amerika nije cekala da joj Evropljani izraze zahvalnost - sama je nagradila sebe vodecom ulogom u evropskoj politici. Kroz saveznistvo u NATO-u i americko vodjstvo - za mnoge americku hegemoniju - ublazavale su se suprotnosti izmedju zapadnoevropskih zemalja i slabio u njima nacionalizam. Savezna Republika Nemacka postala je clan NATO-a tek 1955. godine, ali je zbog snage svoje privrede i isturenog polozaja (zajednicka granica s komunistickim neprijateljem), ubrzo postala najvazniji saveznik Amerike. NATO je cak mnogima izgledao kao prevashodno americko-nemacki savez, posebno posle povlacenja De Golove Francuske 1966. godine iz njegovog jedinstvenog vojnog ustrojstva. Mada to nije spomenuto ni u jednom od cetrnaest clanova ugovora kojim je NATO stvoren, Severnoatlantski savez je branio Evropu i od Nemacke, u kojoj je postojala opasnost od jacanja revansizma. Poznata je izreka da je uloga NATO-a da "drzi Ruse napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole". A sto su vise Nemci prihvatali demokratiju i priznavali i okajavali grehe svoje nacisticke proslosti, to je vise nemackih intelektualaca govorilo kako NATO, zajedno s drugim oblicima nemackog povezivanja s Evropom i svetom, stiti i Nemacku, jer bi ona, ostavljena sama sebi, znatno teze sprecavala proslost da se povampiri i ugrozi jos uvek slabo ukorenjene nemacke demokratske ustanove.

Nemci - prve zrtve "etnickog ciscenja"

U Istocnoj Evropi, sovjetska hegemonija ogranicavala je suverenitet, pa time iskljucivala i sukobe medju drzavama. Priusticu sebi zadovoljstvo s malo kontrafakticke istorije, koju su do skora profesori zabranjivali, podrugljivo je nazivajuci "sta bi bilo, kad bi bilo" istorijom. Da nije bilo NATO-a, zar ne bi Zapadna Nemacka bila u velikom iskusenju da radi ujedinjenja s Istocnom Nemackom prihvati sovjetsko vodjstvo u Evropi? Tada se moglo dogoditi da Sovjeti nagrade Nemce, ili Nemci sami sebe, nekom od teritorija u Poljskoj i Cehoslovackoj u kojima su pre Drugog svetskog rata bili vecina. Valja se setiti da su u dvadesetom veku najvece zrtve onoga sto se u jugoslovenskom gradjanskom ratu ublazeno i ulepsano nazivalo "etnicko ciscenje" bili upravo Nemci - izmedju deset i dvanaest miliona ih je, najcesce pod prisilom, napustilo razne oblasti Srednje i Istocne Evrope (ukljucujuci i Vojvodinu). Ovo nedelo, ciji je glavni arhitekta bio Staljin, podrzali su kako vodje demokratskih partija istocnoevropskih zemalja, tako i vodje demokratskih zapadnih zemalja.

Bez volje i odlucnosti

Jugoslovenska tragedija, koja je pocela u leto 1991. godine, pokazace da Zapad - bezbedan, politicki na sigurnim nogama, sa snaznom privredom, u dovoljnoj meri ujedinjen - nema volje i odlucnosti da zaustavi ili, bar, uspori raspad jedne evropske drzave srednje velicine niti da spreci oruzane sukobe izmedju njenih delova. Zapad, koji zivi bolje nego ikada ranije i za koga bi mozda bilo bolje da mu nije tako dobro, prvo se pretvarao da ne cuje sovinisticku propagandu koju su sirili politicari i mediji u bivsoj Jugoslavije, zatim je zatvarao oci pred etnickim ciscenjima, da bi na kraju, umesto da stiti nevine zrtve, pregovarao s vinim vodjama.

Zadihao sam se, u opasnosti sam da zapadnem u retoriku. Ali ako optuzujem Zapad, nikako ne osporavam da su najveci krivci nasi jugoslovenski politicari. U njihovoj utakmici ko ce u ime svoje nacije uciniti vise rdjavih dela, opste je misljenje na Zapadu da je pobedu odneo srpski vodja Slobodan Milosevic - izabran 1990. i 1992. za predsednika Srbije, a 1997. za predsednika Jugoslavije (koja se posle otcepljenja cetiri republike 1991-92. sastoji samo od Srbije i Crne Gore). Slazem se, ali rec je bila o foto-finisu s predsednikom Hrvatske Franjom Tudjmanom, preminulim proslog decembra, koji je odgovoran za proterivanje oko pola miliona Srba iz Hrvatske i koji je s Milosevicem pravio planove za podelu Bosnu.

Utakmica rdjavih dela

Jugoslovenske narode gurali su u katastrofu i mnogi intelektualci: clancima i intervjuima, istorijskim, politikoloskim i ekonomskim "studijama", romanima, pricama i pesmama (bez muzicke pratnje ili uz nju), filmovima i pozorisnim predstavama. Jedno ulje beogradskog slikara Mice Popovica za mene sadrzi sve glavne zablude i stranputice srpske inteligencije. Sliku vecih razmera nastalu 1986 (oko godinu dana pre nego sto ce Milosevic doci na celo Srbije) Popovic je poklonio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti povodom primanja za redovnog clana - akademija se tada pretvarala u intelektualno srediste srpskog nacionalizma. Na slici Albanci (nacionalno prepoznatljivi po tome sto jedan od njih nosi "kece", belu kapu od valjane vune) razapinju Srbina na krst, dok ih mirno posmatra uniformisani milicionar, drzeci ruke - u desnoj je pendrek - iza ledja. Popovic je neskriveno podrazavao "Mucenistvo svetog Vartolomeja", najslavnije delo Hosea de Ribere, napuljskog majstora doseljenog iz Valensije, koji je stvarao u prvoj polovini sedamnaestog veka. "Lo Spagnoletto" slika nago tela sveca, izvijeno od muka i bolova, i mi zalimo Hristovog ucenika, divimo se njegovoj postojanosti apostola, mrzimo okrutne dzelate; sukobljavanje svetlih i tamnih povrsina povecava nasu napetost i uzbudjenje. Srpski umetnik takodje hoce da cetkicom isprica pricu i kod nas izazove osecanja koja su uproscena i bez primesa. Kao ni njegov uzor, ne ostavlja mesta nedoumici, sumnji, pitanjima. Popovic je bio i ilustrator, filmski reziser, zanimao se pozoristem, pisao; voleo je avangardne eksperimente i okusao se u nekoliko slikarskih pravaca. Zbog svoje umetnicke svestranosti nazivan je "srpski Kokto". Mrsavog lica, s brkovima i istaknutim nosem, dalijevski smesan i sarmantan, bio je omiljen u Beogradu - delimicno zahvaljujuci i rezimu koji je zabranio nekoliko njegovih filmova i izlozbi. Popoviceva politicka opredeljenja uvek su bila nacionalisticka, ali i demokratska. Tesko je bilo zamisliti da tog blagog i dobronamernog coveka moze ispuniti sovinisticka mrznja. A ipak ce potraziti nadahnuce u slici iz vremena verskih ratova, nesumnjivom remek-delu ali prozetom zaslepljenom religioznoscu protivreformacije. Pocetkom osamdesetih godina, Srbi su sve vise napustali Kosovo - tezili su ka boljem zivotu u bogatijim krajevima Srbije, ali i bezali od rastuceg nasilja albanskih separatista. Na Kosovu se nalaze neke od najlepsih srpskih crkava i manastira i tamo se srpska srednjovekovna civilizacija razvijala dok je nisu prekinula turska osvajanja.

Nastavak na B92...