Izvor: Politika, 20.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret umetnika u starosti
Od dopisnika "Politike"
Filip Rot napisao je poslednji, osmi roman o ostarelom piscu Natanu Cukermanu. Uspeo je da u svojoj 74. godini još jednom zbuni čitaoce igrajući se Natanom Cukermanom u najnovijem romanu "Exit ghost" ("Odlazeći duh"). U analizu se uključila i kritika da bi u nedeljnim književnim dodacima dva najznačajnija dnevnika ("Njujork tajms" i "Vašington post") pokušala da odgonetnu da li je Natan Cukerman, ili Filip Rot, zaista toliko ostario da posle operacije tumora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prostate ne može više ni da kontroliše svoju bešiku. Cukerman je pisac, po opštem mišljenju Rotov alter ego, čiji se život, kroz literarna ostvarenja velikana američke književnosti, prati još od 1979. godine kada ga Rot prvi put predstavlja. On je, međutim, kroz osam romana do sada, više ostario nego njegov autor Filip Rot.
"Nisam bio u Njujorku jedanaest godina. Osim na operaciju u Boston, da bi mi se odstranila moja kancerozna prostata, teško da sam se za tih jedanaest godina odvojio od mog seoskog planinskog puta u Berkširu i, štaviše, tek ponekad sam pogledao u novine, ili slušao vesti od jedanaestog septembra pre tri godine; bez osećaja o gubitku, možda samo na početku sa nekom sušom u sebi – prestao sam da nastanjujem ne samo veliki svet, već i sadašnji trenutak. Impuls da budem u njemu i deo njega odavno sam ubio."Tako počinje tek izašli roman Filipa Rota.
Cukerman se posvetio pisanju u samoći, a zbog osećaja stida što mora da nosi plastične pelene ne odlazi čak ni na javni bazen u blizini. Bez obzira na to što veruje da se pomirio sa sudbinom usamljenog ostarelog pisca, odlazi u Njujork da bi mu urolog lakom i bezbolnom operacijom ubrizgao u bešiku kolagen, čime bi mogla da se povrati kontrola nad mokrenjem. U gradu u kome je nekad živeo, otkriva da ga posećuju duhovi prošlosti. Opsednut je pre svega čovekom kakav je sam bio kao mlađi, kada je seksualno funkcionisao.U oglasima pronalazi mladi bračni par pisaca koji bi da svoj njujorški stan, na godinu dana, zameni za neku izolovanu kuću na selu, van gradskih opasnosti i terorističkih pretnji. Odlazi kod njih radi dogovora i, privučen ovom mladom ženom, počinje bolno da čezne za povratkom muškosti koju je izgubio operacijom.
Duboko otuđenje od urbane kulture, američke savremene politike i društva, dešava se u "Odlazećem duhu" osam godina pre nego što je terorističkim napadom jedanaestog septembra izmenjena Amerika i sa njom cela planeta. Otkako su urušene kule svetskog trgovinskog centra, Cukerman je prestao da čita novine, da gleda vesti, kako bi, objašnjava autor, "u potpunosti bio odvojen od pometnje izazvane tekućim događajima".
Kritika je takođe za Filipa Rota umela da kaže kako je ovaj pisac dugo i ozbiljno radio na svojoj "zreloj nezrelosti". On i dan-danas mukotrpno traga za neozbiljnostima. Čak je i njegova poslednja priča o ostarelom umetniku prožeta detinjastim, nevinim humorom i obeležena impulsivnim trenucima. Umetnost nezrelosti, koja se pripisuje majstorskom peru Filipa Rota, povezana je kako sa tradicijom iz američke književnosti (Henri Džejms) tako i sa istočnoevropskim trendom kasnog dvadesetog veka, kao odgovorom na totalitarno društvo. Rot je, razmišljajući o smrti, siguran jedino da ne želi da skonča onako kako su otišli iz života njegovi veliki sunarodnici Hemingvej ili Fokner.
"Fokner je sebe napijao do smrti, Hemingvejevo telo je bilo razbijeno u deliće, piće ga je potopilo, pa nije bio u stanju da piše, on nije više imao za šta da živi, pa se upucao. To su mučni i burni životi. Ja nisam takav romantičar. Ne želim buran život i najvećim delom ga nisam ni imao", objasnio je Rot u jednom intervjuu. I smrt i život, Rot bi da liši prevelikog patosa i bura i prevede u mirniju američku provincijsku svakodnevicu. Mada mu upućuju zamerke da je pod kapu "čovečnosti" spreman da podmetne svaku "ljudsku mrlju" (kako se zove jedan od njegovih najčitanijih romana), američka kritika neobično ceni Rotovu prozu.
Rot je veliki kradljivac u postmodernoj američkoj literaturi, u stanju da svoj kolač, pojede a da za sobom ne ostavi nikakav dokaz o mrvama, zaključuje Nikolas Vud u kritici najnovijeg "Njujorkera" sa naslovom "Kraj parade – mnogi životi Natana Cukermana". To je zato što on sebe i ne smatra postmodernistom. Njega duboko zanimaju izmišljene priče, predstavljanje samoga sebe, stvarnosti koje gradimo kako bismo mogli da živimo, ali njegovo štivo sve to istražuje "bez žrtvovanja činjenica o vremenu i mestu, zarad nadrealističkih varalica ili andrmolja magičnog realizma", kako Cukerman hvali književnost svog literarnog idola Lonofa. Fikcija za Rota nije imitacija, ona je za njega suparnica stvarnosti i života. I zato njegove priče uspevaju da se tako brilijantno nose sa paradoksom: one su istovremeno umetnička igrarija i ozbiljna stvarnost. A Cukerman je, sledeći taj paradoks, i umetnička fikcija i stvarni portret ostarelog pisca Filipa Rota.
[objavljeno: ]
