Izvor: Politika, 05.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRIGUŠIVAČ, SRPSKI BREND
Skoro svake sedmice "neko" ubije celu beogradsku porodicu. I onda se udalji u nepoznatom pravcu, pri čemu je istraga u toku. U Žarkovu vlada strah, mnogima više ni prijatelji ne dolaze. Ima dragih gostiju koji donose "uzi" sa prigušivačem za tihi, poslednji susret sa poznanicima.
Da li je to samo neizbežni, haotični obračun "građevinske mafije", u kome najjači čiste nabujalu konkurenciju? Ili možda česta ubistva sadrže u sebi pomešane razloge, jedan zakasneli, bratoubilački posttraumatski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sindrom!
Ovlašna skica plaćenog ubice "na ciljeve nižeg ranga", izgleda ovako: ima 22 godine, lišen etičkih predrasuda, srednjeg imovnog stanja, naizgled socijalno zbrinut. Kao petogodišnjak umesto crtanih filmova pratio "raspad SFRJ". Bombardovanje doživeo kao dezorijentisani pubertetlija od 14 godina. Nema realnih vrednosnih autoriteta. Ima osnovnu ili srednju školu. Za osam godina biće u vrhunskoj formi, relativno bogat, i pogađaće "osobito važne ciljeve". Naravno, ako ga pre toga njegovi nalogodavci ne ućutkaju. U tim godinama on će biti visoko etablirani terminator, ili mlad leš, odavno u čitulji. Dok ubija po kućama, on samo vežba ruku za prave poslove.
Ova digresija je važna za sve nas koji smo uvereni da živimo u bezbednom gradu. To je relativno slobodna parafraza "foto-robota" beogradskog profesionalnog ubice, koji je napravio jedan iskusni kriminolog. On je i dodatno osenčio profi likvidatora, dovodeći ga, na njegovom "životnom i radnom vrhuncu" u neizbežnu vezu sa političkim podzemljem i tajnim službama. Naravno, neće svaki sumanuti imitator Bilija Kida odmah biti zapažen. Onaj kome su potrebne ubice bez emocija, tačno će znati gde da ih nađe.
To bi moglo da znači kako je ubilački talas, koji je ponovo zahvatio Beograd, odnekud podstaknut. Pre svega ambijentom javnog vrednosnog haosa. Članovi zemunske grupe, koji ne stignu da se prisete koga su sve ubili, već godinama su junaci dana.
Oni su košmarni odmetnici, ubijaju kad im se prohte, koga izaberu, po presudama koje sami donose, iz beskonačno mnogo razloga. Njihov vođa iz tamničke ćelije ocenjuje političku situaciju u Srbiji, ali i u okruženju, i ozbiljno kaže da stvari ne stoje sasvim dobro.
Opasni mafijaši, oni koji su na slobodi, imaju carski tretman: gledali smo kako ih dočekuju na aerodromima. Oni prolaze kroz salone za posebno važne osobe, kao državnici, olimpijski pobednici ili prvaci sveta, i ne obazirući se na čitavu tu gungulu, kreću se kroz špalire ushićenih paparaca. Na izlazu ih čeka karavan blindiranih vozila, uz lično i zvanično obezbeđenje. Šta ćeš više, šta ćeš bolje od života!
Pa dobro, da li su nam sve to doneli ratovi? Generacija koja je ubijala devedesetih, već je posustala. Oni koji su nekako preživeli svoj gadni, odvratni zanat, povukli su se u mirniji život, ako je to moguće, peru savest ako su je imali. Neki od njih su se odali poeziji ili prozi uz trebovanje 'artije kod zatvorskog čuvara. Stigla je nova generacija, kažu surovija od svih prethodnih. Zato što je ubistvo u Srbiji sasvim normalna vest. Likvidacija celih familija već nedeljama je rutinska informacija a ne dugoročni građanski šok. Zato što je ubistvo u Srbiji zanat koji se isplati.
Vratimo se samo malo u likvidatorsku biografiju Srbije. Ko je ubio ministra Pavla Bulatovića? Ne zna se. Ko je ubio Radovana Stojičića Badžu, pa ga sahranio u aleji velikana, isto se ne zna. Isto pitanje i odgovor važe za Zorana Todorovića sa nadimkom Kundak.
Uz navedenu trojku, i neizbežnog Arkana, ostalo je preko 500 nerasvetljenih ubistava iz međusrpskih patriotskih smaknuća u prošlom veku. Mnoga od njih značila su promenu vlasnika grada ili njegovog dela, novu političku varijantu i viziju, kapital pokojnika i podanike pokajnike koji stižu kod gospodara i srpske Ledi Magbet na poklonjenje kao na ćabu. Strah je čuvao glavu tamo gde nije mogla pamet.
Grob mučenika Ivana Stambolića i njegove ubice otkriveni su pod oštricom "Sablje".
Ubice Slavka Ćuruvije su i dalje na slobodi. Svakog aprila i svakog Uskrsa, neko iz javne ili tajne srpske službe kaže da je istraga pri kraju, i da su ubice nadohvat ruke. Ali, neko ili nešto, što ima razloga da čuva ubistvo kao svoj monopol, to ne dopušta. Zašto se o tome nikada ne izjašnjava Rade Bulatović, kad su to kosturi iz ormana koje on sada duži. Kaže da je "bezbednosna situacija" u Srbiji stabilna. Svi su bezbedni osim građana.
Nije poznat ubica novinara Pantića iz Jagodine, niti ko je ubio Dadu Vujasinović.
Dejan Anastasijević se usudio da postavi pitanje: "Aman, ljudi, ko je meni stavio kašikare na prozor!" Prozvao je javno neke časne stvaraoce srpske istorije, pre svih Šešelja i Jovicu Stanišića.
Jovica je ćutao, kao i obično, a u ime Šešelja je progovorio Vučić, kao i obično, i svojim delikatnim jezikom prostački besprizorno izvređao novinara.
Opasno je živeti u Srbiji, ali lepo i uzbudljivo. Posebno ako nam se posreći da u direktnom prenosu vidimo kako najseverniji srpski vojvoda pobeđuje, porobljava i zaključava haški sud.
[objavljeno: ]
.jpg)
