Izvor: Politika, 17.Jan.2008, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od Van den Bruka do Ferhagena

„Ukoliko Srbija želi evropsku budućnost, mora sarađivati u hapšenju Ratka Mladića, osobe koja je odgovorna za jedini genocid u Evropi nakon Drugog svetskog rata”. Tako je glasio odgovor holandskog ministra spoljnih poslova Maksima Ferhagena slovenačkom kolegi Dimitriju Rupelu, koji je prekjuče došao „na noge” kolegi u Hagu, ne bi li izdejstvovao saglasnost holandske vlade da Srbija i pre izručenja preostalih haških begunaca potpiše Sporazum o asocijaciji i pridruživanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Evropskom unijom.

Otišao je neobavljena posla. I pre smo znali da je Holandija u sve užem krugu zemalja koje predstavljaju neku vrstu „fronta odbijanja” u odnosu na Srbiju, odnosno koje su nepopustljive u tumačenju evropske politike uslovljavanja prema našoj zemlji. Većina evropskih država danas je, naime, sklona da Srbiji „progleda kroz prste” i da ćutke pređe preko činjenice da krunski uslov za „potpunu saradnju sa Hagom” još nije ispunila.

Kako je Holandija postala tvrda struja u Evropi kada je Srbija u pitanju?

Ferhagen je, naravno, aludirao na zločin u Srebrenici 1995. godine kada su, prema tvrdnjama međunarodnih organizacija, Mladićevi vojnici ubili blizu osam hiljada bosanskih muslimana. Na pitanje da li je moguće da Holandija promeni stav, ako novi glavni tužilac Tribunala Serž Bramerc oceni da Srbija sarađuje i bez hapšenja Mladića, Ferhagen je odgovorio da o potpisivanju sporazuma „ne odlučuje tužilac, već Savet ministara EU”, ali da će svaki tužiočev stav biti uzet u obzir.

Tako ispada da ključ ulaska Srbije u Evropsku uniju u ovom trenutku drži mala Holandija.

Zašto je tako delimično je objasnio holandski ministar za Evropu Frans Timermans,koji u intervjuu jučerašnjem broju briselskog dnevnika „Soar” kaže da je Hag „svetska metropola međunarodnog prava” zbog prisustva više međunarodnih sudova.

„Imamo određenu odgovornost prema funkcionisanju tih institucija. Takođe, postoji veoma mučna situacija vezana za Srebrenicu, koja se dotiče svih Holanđana. Činjenica je da ti zločini kojima su Holanđani bili svedoci imaju direktan uticaj na naš stav po pitanju ratnih zločina u Jugoslaviji”, naglasio je holandski ministar za Evropu.

I zaista, u istoriji je ostalo zabeleženo da se najveći zločin ne samo u bosanskom ratu već i na čitavom području sukoba u bivšoj Jugoslaviji desio tako reći naočigled holandskih vojnika.

Te 1995. godine, holandski bataljon u kome je bilo tek nešto više od stotinu lako naoružanih vojnika bio je zadužen za obezbeđivanje zaštićene zone Srebrenice, ali ništa nisu preduzeli da i zaista zaštite muslimansko stanovništvo kada je srpska vojska pod komandom Ratka Mladića počela napad na Srebrenicu.

Uloga državnih organa Holandije i njenih vojnika u onome što se dešavalo u zaštićenoj zoni dugo je opterećivala tamošnju javnost. Vlada je optuživana da je na milost i nemilost ostavila svoje vojnike iako je znala da oni nisu tako reći nikakvo obezbeđenje stanovništvu Srebrenice i da su laka meta Mladićevoj vojsci.

Tek sedam godina kasnije, 2002. godine holandska vlada je zbog ovog događaja podnela ostavku, obrazlažući to kao visokomoralan čin ljudi koji prihvataju i deo svoje odgovornosti za propuštanje da se spreči zločin. Međutim, u delu javnosti ostavka vlade na čijem je čelu bio Vim Kok, nije se tretirala kao posebno etičan potez budući da joj je rok ionako isticao kroz dva meseca.

Događaje u Srebrenici po nalogu holandske vlade punih šest godina istraživao je i tamošnji Institut za dokumentovanje rata (NIOD). Međutim, kada je predstavio svoj izveštaj, inače sačinjen na nekoliko hiljada strana, izazvao je razočaranje kod mnogih, posebno u Bosni i Hercegovini, ali i u Haškom tribunalu koji je optužnicu protiv Slobodana Miloševića za genocid zasnovao na slučaju Srebrenica. Istoričari koji su radili za ovaj Institut zaključili su da odgovornost za pad Srebrenice i pokolj muslimana podjednako dele svi koji su donosili odluke, od UN do holandskog vojnog vrha. U izveštaju se najoštrije kritikuje vojni vrh zemlje za prikrivanje informacija o stvarnom stanju stvari pošto su poverljive podatke dobijali od CIA-e.

U izveštaju se, takođe, kaže da bi „prekomerno nasilje masovnih ubistava posle pada Srebrenice moglo navesti na zaključak da su Srbi odgovorni za najveći deo nasilja. To bi bilo usko ograničeno gledište”. Za Muslimane se kaže da su bili u slabijem vojnom položaju, ali su „svejedno bili nespremni na kompromise”, „namerno su sabotirali pregovore”, te da su bili opstrukcionaši u traganju za mirnim rešenjem i da je možda bio u pravu Radovan Karadžić kada ih je optuživao da su odgovorni za napade na Markale u avgustu 1995. godine. U izveštaju se napominje i da je slika u medijima posle pada Srebrenice potpuno crno-bela (Srbi su zločinci, a Muslimani su žrtve), ali da taj utisak nije delila većina pripadnika Dačbata te da su za vreme svoje službe videli jedan drugačiji svet u enklavi. Haški tribunal nije imao razloga za zadovoljstvo jer je sedam hiljada stranica dug izveštaj, na kojem je radila mala armija istoričara i drugih eksperata, sadržavao i zaključak da namera da se srebrenički muškarci pobiju nije postojala pre nego što je Mladićeva vojska 11. jula zauzela Srebrenicu, i da Milošević o toj nameri nije konsultovan, niti je sa njom bio upoznat.

Traumu u nacionalnoj svesti Srebrenica je proizvela zbog toga što su se Holanđani, koji o sebi vole da misle kao o visokommoralnim pripadnicima evropske zajednice naroda, čija se spoljna politika zasniva pre svega na etičkom pristupu, suočili sa video snimcima svojih vojnika kako banče u Zagrebu posle pada enklave, sa prizorom Toma Karemansa, komandanta holandskog bataljona, koji se izljubio sa Mladićem i od njega primio poklon za suprugu... Karemans je na konferenciji za novinare u Zagrebu, pre nego što su na videlo izašla masovna ubistva Muslimana, rekao da u Srebrenici nije bilo „ni dobrih ni loših momaka”. Istraživači NIOD-a su zaključili da je on hteo reći da „nisu samo bosanski Srbi ispoljavali ekstremnu agresiju i nasilje”, što je potkrepljeno tvrdnjom da su vojnici Armije BiH spalili 192 srpska sela i pobili njihove žitelje. Tada je za Mladićevu vojnu operaciju zauzimanja Srebrenice holandski komandant rekao da je bila „veoma korektna”.

Holandsko osećanje poniženja, međutim, datira još iz frustracije bivšeg premijera Hansa van den Bruka, koji se nije proslavio kada je 1991. godine pokušao da pomiri zavađene strane u građanskom ratu koji je izbio u SFRJ. U avgustu te godine čak ga je i „Njujork tajms” kritikovao zbog „nediplomatske gorčine” koju je ispoljio kada je srpsku stranu eksplicitno okrivio za propast misije evropske „trojke”. Učinio je to tek kad je iz Beograda doleteo na aerodrom Šiphol u Amsterdamu, dok prethodno u Beogradu nije hteo da se izjasni o tome koga smatra krivim. Holandija je uskoro počela da prednjači među zemljama koje su bile intervencionistički nastrojene u odnosu na Beograd, a to je direktno dovelo do odluke Haga da u Srebrenicu pošalje stotinak vojnika, slabo obučenih i pripremljenih za zaštitu „zaštićene zone” koja je samo po nazivu bila „zaštićena”.

Srebrenica je potom dokusurila holandsku iluziju da je uloga severne države u tuđim ratovima uvek visokomoralne prirode. Autori NIOD-ovog izveštaja su ironično primetili da je holandski pristup bio „moralizatorski” od početka, i podrugnuli su se sklonosti holandskih političara da veruju da je moralnije „nešto preduzeti” u tuđim sukobima, nego ostati po strani. Citiran je i jedan holandski ekspert iz oblasti međunarodnog prava, koji je početkom dvadesetog stoleća tvrdio da je Holandija zbog svoje „moralne superiornosti i odsustva zadnjih namera” najpogodnija zemlja na svetu da iznedri „svetsku vojsku”.

-----------------------------------------------------------

Najbolnija epizoda u bližoj holandskoj istoriji

Pad Srebrenice, posle kojeg je usledio genocid, najbolnija je epizoda u nedavnoj istoriji Holandije i zbog toga ta zemlja tako upornoinsistira, bez obzira na to šta misli većina članica EU, da se Ratko Mladić i Radovan Karadžić nađu u Hagu i da to bude uslov za potpisivanje sporazuma između EU i Srbije, rekao je za Bi-Bi-Si saradnik holandskog Instituta za međunarodne odnose Dik Lerdajk.

Lerdajk je rekao da se holandska vlada tako postavila zbog tradicije u poštovanju pravai zbog uloge koju je Holandija imala u padu Srebrenice.

„Sve dok su ljudi poput Karadžića i Mladića na slobodi, takav stav mora da naiđe na razumevanje. Ne samo Holanđanima, već i celoj međunarodnoj zajednici, potpuno je neprihvatljivo to što su petnaest godina posle pada Srebrenice njih dvojica i dalje u bekstvu. Njihovo izručenje Haškom sudu je ključno za smirivanje duhova na Balkanu. Suština pomenutog holandskog stava jeste da Karadžić i Mladić na bilo koji način moraju da se nađu pred licem pravde”.

Lerdajk je rekao da sumnja da Holandija može da smekša i ublaži stav prema sklapanju SSP sa Srbijom.

„Ovo nije prvi put da holandska vlada zauzima ovakvo stanovište, i zaista bih bio izuzetno iznenađen ukoliko bi se do kraja januara takav stav Holandije promenio”.

[objavljeno: ]

Nastavak na Politika...