Izvor: Politika, 12.Jun.2013, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nova zora Turske

Pobuna mlade generacije nove srednje klase. Ekonomski prosperitet bez socijalne pravde ne donosi socijalni mir. Erdogan se ponaša kao diktator. Podmukli izazovi Ataturkovom legatu

Kemal Kiličdaroglu je od 2010. lider najveće turske opozicione Republikanske narodne partije (DŽHP). Pripadnik manjinske verske zajednice alavita po rođenju, ekonomista po obrazovanju, socijaldemokrata po ubeđenju, ovaj 65-godišnjak je zbog uporne borbe za očuvanje sekularnog legata Kemala Ataturka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u domovini poznat kao „novi Kemal”.

Kiličdaroglu već godinama pokušava da se predstavi kao kredibilna alternativa islamistički nastrojenoj Partiji pravde i razvoja (AKP) premijera Redžepa Tajipa Erdogana, koja je već deceniju na vlasti i, tvrdi lider opozicije, vodi zemlju u diktaturu. Povod intervjuu za „Politiku” jeste talas protesta širom Turske.

Kada su u Istanbulu počeli protesti zbog uništavanja jednog parka, niko nije mogao da pretpostavi da će se to pretvoriti u najveće antivladine demonstracije poslednjih godina. Kako to objašnjavate?

Brutalnost policije u istanbulskom parku Gezi bila je samo varnica. Represivna, autoritarna i konzervativna politika vlade, ponižavanje i provokativno ponašanje i odnos prema mirnim demonstrantima uzrokovali su eskalaciju protesta ne samo u Istanbulu već i u drugim gradovima. Park Gezi označava kraj tradicionalne politike u Turskoj. Ovo je zora nove ere u kojoj će na čvršćim i trajnijim temeljima biti izgrađeni demokratija, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava. Ovo je pobuna mlade generacije nove srednje klase koja traži poštovanje dostojanstva pojedinca, kraj upada u privatni način života i puno uživanje osnovnih sloboda. Ta klasa, koja je produkt ekonomske i socijalne politike poslednjih godina, jeste urbana, različitog stila života, podjednako konzervativna i liberalna.

Turska demokratija je poslednjih dana na ispitu. Da li je to potcenjivanje demokratije, kako kaže premijer Erdogan, ili glas druge Turske koji se retko čuo poslednjih godina?

Naravno da je ovo glas druge Turske. Taj glas je danas turski, ali mislim da on predstavlja čežnju mlade generacije širom sveta. Demonstranti iz parka Gazi traže povratak demokratiji i žele da ona bude bolja za sve građane Turske.

Veliki protesti događaju se u vreme snažnog ekonomskog prosperiteta. Da li to dokazuje da socijalni mir ne može da se kupi ukoliko nije propraćen reformama, demokratizacijom, ljudskim pravima, poštovanjem etničkih i verskih manjina?

Tačno. Ekonomski prosperitet bez socijalne pravde ne donosi socijalni mir. On je neophodan, ali ne i dovoljan uslov socijalnog mira. Rastuća ekonomija Turske znači malo ukoliko sa sobom ne donosi pravičniju raspodelu bogatstva i veći osećaj socijalne pravde. Mase nisu doživele ozbiljnije poboljšanje kvaliteta života dok pajtaši AKP žive na visokoj nozi.

Da li su ljudi umorni od AK partije? Da li je to prevashodno zbog očite islamizacije Turske?

Ljudi su umorni od autoritarnih stavova AKP. Oni optužuju vladu zbog intervencije u njihovu privatnost kroz razne mere poput ograničavanja prodaje alkohola, ponašanja na javnim mestima ili ilegalnog prisluškivanja. Štampa nije slobodna i vlada je čvrsto kontroliše. Sudstvo nije nezavisno i ljudi više ne veruju pravosudnom sistemu. Sloboda izražavanja, sloboda okupljanja i sve druge osnovne slobode su ozbiljno uskraćene. Postoji velika zabrinutost zbog potkopavanja sekularnih temelja turske demokratije i podmuklog izazova Ataturkovom legatu. Pokušaj AKP da tursko društvo, kako unutra tako i u spoljnoj politici, redizajnira verskim zapovestima i prioritetima slabi tursku demokratiju i njen status demokratske, sekularne moći u regionu.

Kada predsednik Abdulah Gul kaže da demokratiju ne čine samo izbori, šta vi kažete?

Slažem se s njim. Izbori su samo jedan od instrumenata demokratije. Demokratija znači vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda i uvažavanje digniteta i integriteta pojedinca. Demokratija nije majorizacija ili numerički pluralizam. Dobiti izbore nije licenca da radite kako hoćete, kada hoćete, bez obzira na one koji se sa vama ne slažu. Demokratija znači odgovornost ne samo od jednih do drugih izbora već svakodnevnu odgovornost vladara pred narodom, za svaki potez koji povuku. Demokratija takođe zahteva političku kulturu koja poštuje različite glasove, boje i verovanja. Još jedan fundamentalan uslov jeste podela moći, posebno nezavisnost sudstva. Nijedan od tih uslova danas u Turskoj ne postoji. Svim tim problemima treba se posvetiti ukoliko turska demokratija želi da bude prvoklasna demokratija.

Noam Čomski smatra da je obračun policije na Taksimu najsramniji trenutak turske istorije, dok premijer Erdogan demonstrante naziva „marginalcima”. Kako biste vi opisali demonstrante?

Sreo sam i u parku Gezi, a i drugde sa njima razgovarao. Video sam mlade ljude pune samopouzdanja, znanja i osećajnosti. Oni ne pripadaju nijednoj političkoj partiji niti imaju političke motive. Oni jednostavno žele poštovanje svojih prava i sloboda i žele da žive bez restrikcija, intervencija i zabrana AKP. Nazivati ih marginalcima jeste izraz nepoštovanja. To je provokativan čin. Ne mislim da je imati svetske poglede kriminal. Zar premijer nema svoj sistem mišljenja? Ali, on mora da poštuje sve one koji misle i veruju drukčije od njega. To je demokratija.

Neki tvrde da se AKP približava hegemonističkoj strukturi. Da li u Tursku stiže diktatura?

Nema sumnje da se premijer Erdogan ponaša kao diktator, koji nikada nije zadovoljan sa moći koju ima. On želi predsednički umesto parlamentarnog sistema koji sada imamo. On je gladan vlasti. Ali turski narod neće dopustiti da se to dogodi zato što želi istinsku demokratiju. On kaže: što je dosta, dosta je. Erdogan bi trebalo da sluša i izvuče pouke iz ovog novog, važnog procesa.

Da li se slažete da su šokantni događaji upozorenje premijeru Erdoganu lično, bez obzira na snagu koju AKP ima u parlamentu?

Ovi događaji su upozorenje mentalitetu i praksi AKP. Gospodin Erdogan je odgovoran za vladinu politiku. Jasno je da su važnom segmentu stanovništva dozlogrdile njegove restrikcije, zabrane i pretnje.

Da li je opozicija, koliko god podeljena, ovoga puta uspela da pokaže gde su limiti Erdoganove moći?

Da, slažem se. Turski narod se ujedinjuje protiv Erdogana i njegove politike. Njegova harizma je narušena. AKP je suočen sa panikom. Problem je što da niko ne može da kaže Erdoganu da je ono što radi pogrešno i opasno za dobrobit i stabilnost Turske. Vreme AKP ističe i oni će platiti visoku cenu na narednim izborima.

U društvu i među demonstrantima popularnost DŽHP nije visoka. Kako to objašnjavate?

Mi nismo otpočeli ovaj pokret, ne vodimo ga, ne kontrolišemo. Nemamo nikakvih institucionalnih veza. To je miran, demokratski proces u vlasništvu naroda, kojim upravlja narod. Ali, imamo duboke simpatije za njihove ciljeve jer su to vrednosti i ideali naše partije. Pridružujemo se pokretu jednim identitetom – u našem sopstvenom kapacitetu kao građani Turske. Demonstranti su apolitični i većina nema partijske identifikacije. DŽHP ih poštuje i ceni njihove pozicije. Naša je dužnost da im pomognemo i da sa njima radimo na ostvarivanju njihovih ciljeva bez namere da se predstavimo kao njihovi vlasnici.

Posle svih saveta koje je tokom „arapskog proleća“ Erdogan nudio arapskim liderima, čini se da premijer ne dopušta socijalni konsenzus, koji podrazumeva uključivanje opozicije, u sopstvenoj zemlji?

Njegov pristup u Turskoj i van nje se međusobno totalno razlikuje. Van Turske on izigrava demokratskog lidera, mada mi znamo njegovo pravo lice u Turskoj. Erdoganu nije potrebna demokratija, koju je nazvao vozom iz koga će sići kada dođe na svoju „destinaciju”.

Jednom ste, kritikujući uplitanje Ankare u sirijsku krizu,  premijera Erdogana nazvali „glavnim teroristom” Da li je vladina spoljna politika promašena?

Turska spoljna politika prema Siriji je pogrešna i nefunkcionalna. AKP je polarizovao strane u Siriji i odgovoran je u velikoj meri za debakl kod našeg suseda. Šire posmatrano, spoljna politika AKP se raspala. Politika „nula problema sa susedima” šefa diplomatije (Ahmeta) Davutoglua je bankrotirala dovodeći Tursku u nesigurnu poziciju u kojoj susedi ugrožavaju tursku nacionalnu bezbednost. „Nula problema sa susedima” se sada preobrazilo u „nula suseda bez problema”. Tursko približavanje EU je u zastoju. Arapske zemlje više ne gledaju ozbiljno na turski model.

Kako biste opisali buduću Erdoganovu poziciju kao premijera ili predsednika? Više ili manje moćnu?

Jasno je da on gubi tle pod nogama i da je u panici. Zato on očajnički pokušava da se oslanja na svoju moć, napadajući opoziciju i pozivajući svoje pristalice da se skupe oko njega. Tako se ne ponaša politički lider koji ima samopouzdanja.

Turske obaveštajne službe traže strane veze sa protestima. Ima spekulacija da mogu da se umešaju ilegalne organizacije. Nije li to prikrivanje autentičnosti revolta?

Traganje za stranim vezama je još jedna verzija ponižavanja i omalovažavanja protesta, autentičnog pokreta koji je ovde nastao. Njima ne treba vođstvo spolja. Takve optužbe ne mogu da oslobode odgovornosti vladu da odgovori na legitimne zahteve naroda.

Da li verujete da će posle decenije autoritarne vlasti – što premijer Erdogan demantuje – protesti primorati vladu da prihvati politički dijalog?

Vlada mora da prihvati politički dijalog. Dijalog između naroda i političara, ne dijalog između političara i policije. Da li će Erdogan pokazati tu mudrost, ostaje da se vidi. Za sada, njegova retorika i jezik njegovog tela ne daju nadu. On polarizuje narod preteći svojim protivnicima kao da su neprijatelji koje treba smrviti.

Boško Jakšić

objavljeno: 12/06/2013

Nastavak na Politika...