Izvor: Blic, 06.Avg.2017, 20:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mira Banjac za "Blic": Sa čime onda idemo u Evropu, ako ne sa kulturom?
Naša slavna glumica prisutna je na Filmskom festivalu Herceg Novi (1-7. avgust) sa ulogama u dva filma - „Biser Bojane“ Milana Karadžića i „Rekvijem za gospođu J.“ Bojana Vuletića. A kada je izašla na scenu da se pokloni punom gledalištu na Kanli kuli, usledile su stajaće ovacije.
Nekoliko trenutaka zatim za „Blic“ je rekla: „Naravno da je jako prijatno kada vas publika tako pozdravi. To su vrlo bitne stvari u životu glumca, da vidite tragove, učinak svog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << života i rada.“
Sa dve uloge ste prisutni na Festivalu.
- Film „Biser Bojane“ je pitka komedija koja je, videli smo, ozarila publiku. Lično, rado sam se odazvala na poziv Milana Karadžića, reditelja za koga sam vezana na poseban način jer sam u pozorišnoj predstavi „Ženidba“ Nikolaja Gogolja koju je radio odigrala jednu od svojih najboljih uloga. A u ovom filmu moja uloga nije bila laka. Jer, taj lik sa sobom nosi izvestan teret, pa i tragiku. Karadžić i ja smo tražili i nalazili rešenja da to u komediji ne zacrni stvari a da ima svoju težinu. Najlepšu ulogu u tom filmu igra božanstveni ambijent Ade Bojane. U filmu „Rekvijem za gospođu J.“ suverena je naša velika glumica Mira Karanović. Učena sam da je nekada bitno da shvatiš da je neko važniji od tebe, ali da mu je neophodan baš taj tvoj delić. I tu su potrebni glumci koji umeju da ispune mali prostor. Jer ispuniti mali prostor je jako teško. U tom malom prostoru treba pokazati sve. A tad se vidi - ili jeste ili niste. Zašto su monodrame najteži oblici. Tu si sam. Mnogo sam odigrala malih uloga na koje sam ponosna. Naravno, za 70 godina rada odigrala sam i puno velikih uloga.
Na sva tri medija - pozorište, film, televizija - napravili ste antologijske uloge.
- Pristup se unekoliko razlikuje od medija do medija, ali na sva tri - ili znaš ili ne znaš. Ja sam se dosta kasno srela sa radom na televiziji. Odnosno, moj izuzetno drag medij bio je radio. Tako sam počinjala. Zahvalna sam mu jer me naučio da govorim. Rad na televiziji krenuo je sa serijom „Marija“. Velika ženska uloga. Trinaest epizoda, kao trinaest filmova. Tu sam veliki zanat pekla, što bi se reklo - skapirala stvari. Glumac ne zna, a onda se ispostavi da - ne da zna, nego da prepozna. Na filmu sam imala sreću da radim sa velikim rediteljima, čak šest filmova sa Goranom Paskaljevićem, zatim sa Kusturicom, sa Điđom Karanovićem, sa Živkom Nikolićem, Goranom Markovićem... Moji kultni filmovi su deo mojih najplodnijih godina.
A kada ste počinjali?
- Znala sam da se moram truditi, raditi da zadobijem priliku, pažnju... Srećna sam što je to sve išlo postepeno. Nikada nisam tražila uloge, nijedan rukav nisam povukla. Iz ove perspektive - nemam razloga da budem nezadovoljna.
Šta vas je vodilo kroz sve te godine karijere, života, rada? Poznati su, da ih tako nazovemo, vaši slogani „dok je meni mene“ i „moje bore rade za mene“.
- Dok je meni mene je odraz činjenice da sam vrlo rano, žargonski rečeno, shvatila da sam ja sama sebi potrebna, da sam sama sebi oslonac. Mnogo okolnosti, nimalo lakih, naprotiv, učinilo je da sagledam stvari, da očvrsnem, očvrsnem a ne ogrubim. A ovo sa borama, to je od onih stvari koje se izgovore pa zazvuče - i onda tako ostane. Iskaz koji je neki pokazatelj mog poimanja života.
Šta je u tom vašem poimanju života najbitnije?
- Ostati svoj! Ne deformisati se. Mislim da sam normalna osoba. Posle 70 godina ovakvog posla koji te vrlo brzo može gurnuti u razna ludila; od toga da misliš da si više nego što jesi do raznih drugih depresija. Čovek mora naći sebe. Ja sam se uvek trudila da se sporzumem sa sopstvenim životom, da izvlačim, ako treba i kao lopov, iz njega ono što mi treba. Jer život ume da pruža mnogo, ali muka je što čovek ne prepozna na vreme. Svu snagu ulagala sam u nastojanja da iz života, takvog kakav je, sa svim problemima, izvučem bolji deo. Profesija nije sav moj život, ali sav moj život ne bi bio to što jeste bez profesije.
Radite punom parom bez obzira na 87 godina. Šta je najaktuelnije kada je o profesiji reč?
- Radim veliku seriju rediteljke Jelene Bajić Jočić, ćerke Radoša Bajića. Interesantna rediteljka koja ima drugačiji rukopis nego njen otac. Tema je porodica sa Kosova koja je došla pre 20 godina, asimilirala se. Tačnije, snašli se, što će reći, rade i ovakve i onakve poslove. Jedna porodica koja kao da pripada Don Korleoneu. Igram ženu u kolicima, najstarijeg člana te porodice koja se više pravi da je bolesna nego što zaista jeste. Ona je od onih starih ljudi koji hoće više nego što im pripada, a u isto vreme ona jeste jaka, hrabra, ume da rešava stvari.
U šta se svi vraćamo, u čemu živimo?
- Ljudi se previše daju stvarima koje, ma koliko izvikane, zapravo nisu bitne i to je ono što razboljeva. Što se mene tiče, ne dam više svoju snagu ni svoje vreme stvarima gde nema pomoći. Ne dam da me se troši uprazno. A tamo gde mogu makar mrvicu da budem korisna, daću sve od sebe. Između ostalog, zato i radim. Radim jer želim da budem korisna i želim da ostanem u dosluhu sa onim što je bio i jeste moj života. A iz toga vučem i svoje zdravlje. Ne znam dokle, no o tome ni ne razmišljam
Kad bi vas neko mlad pitao šta, kuda, kako?
- Nema recepta. Svaki život može biti proživljen u punoći i može biti izgubljen i proćerdan. Jedini savet koji bih dala mladim ljudima, mladim kolegama jeste da nađu vremena da zastanu. Mlade kolege trče s jednog posla na drugi. Ako hoće sebi dobro, čovek mora ponekad zastati. Naravno, ta trka, to je diktat ovog vremena, jedna borba za život. Ne samo za novac nego za svoje mesto. Borba za egzistenciju koja je traljava i tek će biti. Jer za vlast kultura je skupa, nepotrebna... Ali se pitam sa čime onda idemo u Evropu, ako ne sa kulturom?
.jpg)
