Izvor: Politika, 29.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Margina uzvraća udarac
Ranije kada bih otišla u Đardine, gde su nacionalni paviljoni, nikad ne bih otišla da na primer prvo vidim grčki ili islandski paviljon, nego najpre američki, engleski ili francuski. I to je mehanizam koji me je zainteresovao. Kako mi sami u sebi konstituišemo centre. U bivšoj Jugoslaviji, nama je bila svojstvena doza arogancije jer nas je više interesovalo samo ono što je bilo u vezi sa Zapadom, kaže Bojana Pejić
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomna za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i u istorijskom, socijalnom, kulturnom... Seriju tekstova o ovim problemima nastavljamo razgovorom sa Bojanom Pejić, istoričarkom umetnosti koja od 1991. godine živi i radi u Berlinu...
Da li je po Vama srpska kultura, u sadašnjem trenutku, bliskija Istoku ili Zapadu?
Ako imalo poznajemo istoriju ovih terena, znamo da ne postoji ni jedan istorijski trenutak u kome nije tematizovan problem „Istoka i Zapada”. Ono što se može videti kao problem jeste da su u kritičnim istorijskim momentima Istok i Zapad konstruisani kao antagonizam, kao nešto što se isključuje. Dositej Obradović je neretko bio optuživan da „uvozi” u Srbiju zapadnu kulturu, a za naš socijalistički realizam krajem četrdesetih godina prošlog veka se u vreme destaljinizacije mislilo da je „uvoz” sa (sovjetskog) istoka. Suštinu problema vidim u dijalektici dve pozicije: kako mi vidimo sebe i kako drugi vide nas. Mi se uvek određujemo prema nekom drugom, od koga želimo da se razlikujemo ili mu sličimo; a i onaj drugi (susedi, region, Evropa) nas želi da vidi kao drugačijeg, da bi sebe pozicionirao.
Ono što mene pomalo iritira jeste što se poslednjih godina kod nas (a to se može čuti i u zapadnim zemljama) pojam „Evrope” identifikuje sa Evropskom unijom. Srbija je geografski, istorijski i politički evropska država, koja je kao i mnoge zemlje u komšiluku na putu ka EU. Kada čitam našu štampu koja, s jedne strane, demonizuje „Evropu” tj. Evropsku uniju, a, s druge, ruski „Istok”, ja osećam pretnju koja dolazi s obe strane. Ti procesi su se mogli pratiti u mnogim istočnoevropskim državama koje su bile primljene u „Evropu”. Pitanje skore „evropeizacije” ne znači gubitak postojećeg identiteta, već dodavanje još jednog „sloja” na kolektivni identitet koji mi vidimo kao „čisto srpski”.
Po odlasku iz naše zemlje bili ste kustos mnogobrojnih izložbi koje su često imale za cilj da Zapadu predstave umetnost postkomunističkih zemalja. Jedna od tih izložbi bila je i „Posle zida” 1999. Sa kojim namerama ste započeli predstavljanje umetnika sa evropskog Istoka na Zapadu?
– U Nemačkoj je u to vreme, početkom devedesetih godina 20. veka, umetnička scena bila veoma dinamična i otvorena zato što je pao Berlinski zid. Tada sam shvatila koliki su ostaci hladnoratovskog mišljenja na Zapadu. Kolege iz Berlina nije baš mnogo zanimalo šta, na primer, rade rumunski umetnici, i uopšte šta se dešava na „marginama”. Tih godina je jedan berlinski likovni kritičar objavio knjigu „Berlin – centar periferije”. U Nemačkoj je posle ujedinjenja, 1990. ovo pitanje postalo politizovano. Tako su i umetnici sa bivšeg socijalističkog istoka počeli da bivaju vidljivi, a sa područja bivše SFRJ postali poznati kroz naše postjugoslovenske ratove. Kada je osamdesetih godina pariskom Boburu nuđena izložba bosanskih umetnika to tada nikog nije interesovalo. Počelo je da me zanima pitanje kako se provincijski subjekt konstituiše kao takav. Pokazatelj je, na primer, Venecijansko bijenale. Ranije kada bih otišla u Đardine, gde su nacionalni paviljoni, nikad ne bih otišla da, na primer, prvo vidim grčki ili islandski paviljon, nego najpre američki, engleski ili francuski. I to je mehanizam koji me je zainteresovao. Kako mi sami u sebi konstituišemo centre. U bivšoj Jugoslaviji, nama je bila svojstvena doza arogancije jer nas je više interesovalo samo ono što je bilo u vezi sa Zapadom.
Posle proširenja Evropske unije, u Berlinu je 2004. odmah priređena izložba „Novih deset ”, kao izraz novog umrežavanja. Gde je mesto srpske umetnosti van te mreže?
– Pitanje umrežavanja uvek može da bude rešeno kroz državne izložbe, ali najpre putem tržišta koje se ne pita da li je neko Srbin, Bugarin ili Englez. Mi smo sada postali malo istokocentrični na neki način. Smatramo da smo konstruisani kao nevidljivi i da nas nema nigde. Ali, hajde da se zapitamo kako su umreženi, na primer, portugalski ili čak norveški umetnici? Jug i sever Evrope. Pa nikako! I zato je veoma važno da relativizujemo to naše nezadovoljstvo.
Kako se kroz istoriju prepoznavao naš nacionalni identitet na polju umetnosti?
– Ključno pitanje je kako definišemo identitet. Nije reč o statičnoj kategoriji, već promenljivoj. Kroz naše živote menjamo identitete. Rodimo se kao sinovi ili ćerke, pa smo kasnije učenici i učenice, supruge, majke, imamo profesiju. Kad nam umru roditelji, više nismo ćerka ili sin, pa je to jedan identitet manje. Pitanje umetničkog nacionalnog identiteta je kod nas vezano za pojam uvoza „tuđeg” i održavanja „našeg”. Moša Pijade ima jedan fenomenalan tekst iz 1912, kada piše prikaz četvrte jugoslovenske izložbe. Na toj izložbi učestvovali su i srpski, i hrvatski umetnici, tačnije hrvatska grupa Medulić, koja se bavila Kraljevićem Markom. Domaća kritika ih je kritikovala zato što su forme njihovih radova bile „nedomaće”, u ovom slučaju pariske. Moša Pijade piše da oni studirajući u Parizu nisu „izgubili svoje urođeno: prolazni Francuzi, oni su već postali ili će postati Srbi i Hrvati u svojim delima”. Ovo je fenomenalan iskaz. Sticanje nacionalnog identiteta kroz slikanje, kroz svoj posao.
Zanimljiv je i primer koji daje istoričar Predrag J. Marković u knjizi „Beograd između Istoka i Zapada”. Marković spominje jedan sastanak Komisije za međunarodnu saradnju iz 1963. To je vreme kada SFRJ, kao jedan od inicijatora pokreta nesvrstanih promoviše na Zapadu (Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj) našu apstraktnu umetnost. Tako smo pokazivali da smo otvoreni, iako Zapad nije bio baš previše za to zainteresovan, jer apstrakcija kao „univerzalni jezik” (a istovremeno i „znak” kojim se diče zapadne demokratije) plavi njihove muzeje. Nemci su tada, na primer, više bili zainteresovani za jugoslovensku naivu! Na tom sastanku slikar Ismet Mujezinović upitao je prisutnog aparatčika zašto mi nigde u inostranstvo ne šaljemo našu figurativnu umetnost, a ovaj mu je odgovorio da „takva umetnost” može da ide samo u nerazvijene zemlje. Ovde se opet suočavamo sa fenomenom evrocentrizma koji je uvek arogantan: „civilizovani svet” gleda naše odlične apstraktne slikare, a onaj nerazvijeni naše figurativce.
Jedan od mitova hladnog rata konstruisan u zapadnoj Evropi bio je da je Istok „figurativan” a Zapad „apstraktan”. Taj mit danas je dekonstruisan. Kao i u Poljskoj i kod nas je apstrakcija, tj. modernizam na državnom nivou, bila prihvaćena kao „faktor koji ne remeti” zato što nije problematizovala političku realnost.
Šta je to što je danas prepoznatljivo kao autentično a dolazi iz Srbije?
– Pojam „autentičnog” je u eri postmoderne postao pežorativni termin. Danas govorimo o umetničkim radovima koji su realizovani u datom prostoru, radovima koji uzimaju u obzir postojeći istorijski i kulturni kontekst. Slično je i sa terminom „univerzalna umetnost”. Ono što smo učili kao „univerzalnu umetnost” bila je zapadna umetnost. Od postkolonijalne teorije naučili smo da je naša planeta velika, da je u njoj oduvek bilo mnogo različitih kultura, koje je Zapad video kao periferne, marginalne. Danas, margina uzvraća udarac.
Marija Đorđević
[objavljeno: 01.03.2008.]
