Izvor: Politika, 19.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kod lažnog svedoka
U savremenim krivičnim postupcima težište dokazivanja je na materijalnim dokazima, a, pre svega, na tragovima i predmetima krivičnog dela, ali ni jedna krivična procedura se ne odriče dokazivanja saslušavanjem svedoka i u svim krivičnim postupcima dužnost je svedoka da se, kada bude pozvan, zaista i iskazuje pred sudom. Toga su oslobođena samo određena lica (na primer, bračni drug okrivljenog i neki njegovi bliski srodnici, itd.) isto kao što određena lica ili ne mogu biti nikada saslušana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao svedoci (na primer, branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao braniocu saopštio) ili mogu biti svedoci tek kada se za to ispune određeni uslovi, kao kada se, na primer, radi o licu koje je dužno da čuva tajnu.
Istinito iskazivanje pred sudom je ključna pravna obaveza svedoka i njegova vrhunska moralna dužnost, a svedok je dužan da govori istinu i da ništa ne prećuti. I jedna od deset Božjih zapovesti jeste zabrana svedočenja protiv ,,bližnjeg svog". Kako je Božja kazna uglavnom neizvesna i kako se malo ko realno boji takve kazne, pa ljudi, nažalost, često čine i teže grehove od lažnog svedočenja, pravni sistem inkriminiše davanje lažnog iskaza svedoka. Lažno iskazivanje pred sudom predstavlja krivično delo, ali to, naravno, ipak ne znači da u sudskim, pa i krivičnim postupcima nema lažnih iskaza. Naprotiv, nekad je sasvim očigledno da se radi o lažnom iskazu, ali se konkretno krivično delo često ne može lako dokazati, jer u mnogim situacijama nije jasno da li je određeni svedok svesno iskazivao neistinu ili se radilo o njegovoj "slaboj memoriji", nerazumevanju sa sudom, zabuni i sličnim okolnostima.
Iskaz svedoka je skup triju faktora: percepcije, to jest opažanja određenog događaja čulima, tako što neko nešto vidi, čuje, itd., zatim, memorisanja opaženog, to jest pamćenja onog što se saznalo, te konačno – reprodukcije opaženog i zapamćenog. Ali, kako ni jedan čovek nije neki bezgrešni uređaj za opažanje, memorisanje i reprodukovanje i kako se svi ljudi međusobno razlikuju po takvim svojim sposobnostima, čak i u odnosu na potpuno isti događaj, bilo bi, po logici stvari, uvek onoliko manje ili više različitih verzija sadržanih u iskazima ljudi kao svedoka, koliko je samih tih davalaca iskaza. To je uobičajeno i sud to uvek uzima u obzir kada dokazno ocenjuje iskaz svedoka.
Među srpskim advokatima koji se pojavljuju kao branioci u postupcima pred Haškim tribunalom, odavno kruži anegdota o jednoj haškoj kafani, gde se okupljaju advokati i drugi akteri postupaka sa područja SFRJ, nazvanoj veoma ilustrativno – ,,Kod lažnog svedoka". Nedavno je na području SFRJ veliko uzbuđenje izazvala prvostepena presuda Haškog tribunala kojom je kapetan Radić oslobođen svih optužbi. Za taj je postupak karakteristično i da sud nekim svedocima nije poverovao, a takvih slučajeva je bilo i ranije, ali se jedan od njih izdvaja kao posebno zanimljiv.
Prvi optuženi pred Haškim tribunalom je bio Srbin iz BiH Dušan Tadić, koji je u prvom stepenu osuđen na kaznu od 25 godina zatvora, da bi potom apelaciono veće tu kaznu smanjilo na 20 godina. U tom je krivičnom predmetu došlo i do posebno teškog kompromitovanja instituta ,,zaštićenog svedoka" u postupku pred Haškim tribunalom, što je inače već i u stručnoj literaturi dobilo svoj metaforični naziv – ,,prepariranje svedoka". Svedok D. O. se u avgustu 1996. godine pojavio na pretresu protiv Tadića kao ,,svedok L". Suđenje je bilo zatvoreno za javnost, a svedok je posle polaganja zakletve izjavio da je Tadić u srpskom logoru Trnopolje u severnoj Bosni, gde je taj svedok, navodno, bio stražar, više zarobljenica silovao a više zarobljenika ubio. Potom je taj svedok u oktobru iste godine priznao da je od muslimanskih bosanskih vlasti bio prinuđen da lažno svedoči, a da ga je vojna policija BiH uz strašne pretnje i mučenje ,,pripremala" za davanje lažnog iskaza protiv Tadića. Mnogi autoriteti iz međunarodnog krivičnog prava su se potom argumentovano zalagali za pozivanje vlasti BiH na odgovornost jer je ta država prekršila svoje međunarodne obaveze time što su njeni službenici mučili čoveka da bi ga primorali da lažno svedoči, te ga za to još i posebno pripremali. Nažalost, takvo pitanje se u praksi nije postavilo, i BiH, u međunarodnopravnom smislu, kao ni njeni službenici, u smislu individualne krivične odgovornosti, nikada za to nisu odgovarali. Ni svedok koji je lažno svedočio nije pozivan na odgovornost zbog toga, mada je to predviđeno pravilima Tribunala. Da je do toga došlo, D. O. bi se mogao argumentovano pozivati na postupanje pod prinudom, što bi se u krivičnopravnom smislu, moglo tretirati kao davanje lažnog iskaza u krajnjoj nuždi. Ne bi bilo ni moralno opravdano da ovaj svedok, nakon svih užasa koje je pretrpeo, bude još i kažnjen zato što je mučenjem primoran na davanje lažnog iskaza, ali je zaista nelogično da niko od zvaničnika BiH, umešanih u slučaj, a posebno osobe koje su mučile svedoka, te ga planski instruisale na davanje lažnog iskaza, ne budu pozvani na odgovornost, te snose ozbiljne konsekvence svog protivpravnog ponašanja.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
