Izvor: Politika, 07.Apr.2013, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je tražio razaranje srpskih gradova
Pored Niša i Beograda, koje su razarali čak 15, odnosno 11 puta, Englezi i Amerikanci su masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori
Besomučno anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, jedna je od većih nedoumica naše novije istorije. Ključne karike te enigme uglavnom su zamagljene.
Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zahtevao, a ko odobravao. Ova vazdušna kanonada sistematski je produžavana – iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori „nemaju gotovo nikakve gubitke”, a da je njen jedini efekat „hiljade naših mrtvih ljudi”.
U Leskovcu je organizovan i jedan naučni skup, gde je ta tabu tema formalno načeta, ali pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Čak se stvara utisak da se ta misterija do kraja i ne može rasvetliti. Tragični bilans višemesečnog anglo-američkog razaranja vodećih gradova Srbije nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.
Prva žrtva naših zapadnih „saveznika” bio je Niš. Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici su pokazivali da je 13 časova i 3 minuta. U niskom letu, uz zaglušujući zvuk motora, Nišu se približavalo nekoliko desetina bombardera.
Lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka nebu. Samo koji sekund kasnije, neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se s potmulim eksplozijama koje se čuju sa svih strana. Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji.
Najviše iz najsiromašnijih delova grada, smeštenih oko železničke stanice. U ruševinama, život je izgubilo više od 250 ljudi, žena i dece. Nemački objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.
Pored Niša, kojeg su razarali čak 15 puta, i Beograda, na koji su se obrušili 11 puta, Englezi i Amerikanci masakrirali su praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su mitraljirali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta. Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine...
Krajem novembra 1943. godine Tito je u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu. Sadržaj te depeše više od 50 godina skrivaće jednu od većih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu – ko je, u stvari, tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji.
U ovoj depeši Tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im kaže:
– Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će, pak, ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.
Ova depeša razrešava sve dileme, jer su naši istoričari decenijama tvrdili da Tito i Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem. A da je bombardovanje gradova Srbije bilo u nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba potvrđuje i pismo koje je svojim saradnicima u Sloveniji, krajem jula 1944. godine, uputio Edvard Kardelj. Evo kako glasi deo njegovog pisma, od reči do reči:
„Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANJA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB.”
Englezi i Amerikanci ubrzo će se ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Žrtve drugog bombardovanja još nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, treći put, ustremili na Niš.
Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944. Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. Nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, ikonostas, pevnicu i oltar.
U vazduh su leteli čak i posmrtni ostaci onih nesrećnika koje su ti isti Englezi i Amerikanci pobili prilikom ranijih bombardovanja Niša. Gradsko groblje bilo je potpuno razrovano, krstovi s kolektivnih grobnica oskrnavljeni.
U međuvremenu, dok su Englezi i Amerikanci sejali smrt po Nišu, vrhovnom komandantu se 30. marta 1944. šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je maršalu prijavio svoju želju: „Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić.”
Sutra: Na bombama je pisalo „Srećan Uskrs”
Ivan Miladinović
objavljeno: 07/04/2013
.jpg)
