Izvor: TvojPortal.com, 27.Avg.2011, 09:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knezovi od Srbije
/bizlife.rs/ Bio je vojskovođa i knez. Osnovao je nekoliko novih gradova i stvorio Crnomorsku flotu. Sproveo je plan za aneksiju Krima, bio je u jednom periodu najuticajniji čovek u carstvu, primio je mnoga odlikovanja, obavljao je važne poslove, bio je i namesnik novoosvojenih pustih stepa na jugu zemlje.
Ipak, nije se proslavio vladanjem, mada je dosta toga korisnog uradio. Slavu je stekao kada je naredio da se pored puta kojim je prolazila Katarina II naprave veštačka >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << sela ne bi li carica videla kako pod njegovom upravom sve vrvi od dobrog života. Tek taj trud mu je doneo planetarnu popularnost, tako što je Grigorije Aleksandrovič Potemkin postao globalna metafora za neistinu i obmanu. Neki naši političari, mada nisu tako svetski poznati, pravi su poklonici i sledbenici metoda počivšeg kneza. Uradili su ponešto korisno „za narod i državu“, ali su uglavnom loše videli realnost življenja iz automobila sa zatamnjenim staklima i kabineta sa gomilom savetnika, pomoćnika, sekretara, pi ar-ova... Oni ponajviše pričaju ono što bi želeli da jeste, verujući valjda da građani treba da budu zadovoljni, da budu zahvalni jer ne umiru od gladi i bolesti. Sve ostalo, to što ima struje i vode, što još nismo svi bez posla, što rade semafori, to što smemo da putujemo, što su prodavnice otvorene, što imamo banke i kredite, e to je sve zasluga naše vrle vlasti, kako to misli i govori ona sama.
Svečano obeležavajući tri godine rada Vlade, njen i naš premijer reče da je na predlog same Vlade „Skupština Srbije usvojila 640 zakona usklađenih sa evropskom regulativom“ i da su „s druge strane, pokrenute suštinske reforme.“ Koji dan pre tog važnog čina, bili smo suočeni sa dilemom da li je sve rađeno zbog opšteg dobra ili je u pitanu viši cilj koji je premijer Mirko Cvetković definisao rečima kako „nema šanse da izgubimo izbore”. Ma naravno, nove mandate će dobiti oni koji budu osvojili najviše glasova i svako ima pravo da veruje u uspeh. Koga građani priželjkuju i vole videćemo, mada izbor i nije neki, jer ih sve skupa koliko ih ima, poziciju i opoziciju, gledamo i slušamo skoro dve decenije. Važnije od toga ko će kako proći na biralištima jeste zašto je gore nego što političari hoće da priznaju. Sigurno je da je toliko zakona usvojeno, ali je sigurno i da se mnogo malo toga promenilo nabolje zbog tih zakona. O tome kako su pokrenute prave i “suštinske reforme” najbolje je da premijer razgovara sa svojim ekonomskim savetnicima koji listom misle suprotno. Valjda se zato i ne sastaje sa njima iako ih je sam birao, ko zna.
U anketi jednog tiražnog dnevnog lista je učestvovalo mnogo hiljada čitalaca. Ocenjivali su rad Vlade. Više od polovine, tačno 58,2 odsto, kabinetu Mirka Cvetkovića je dalo ocenu jedan. Malo bolje, ocenu dva, dalo je 26,8 procenata učesnika pitalice. Kada se to sabere, dođe se do podatka da u suštini više od 80 odsto anketiranih misli loše o radu aktuelne Vlade. Da li je to dovoljno za realnije sagledavanje stvarnosti i otrežnjenje vlasti ili je to samo dodatni motiv za još žešće širenje optimizma, videćemo brzo. Premijer je očigledno sklon ovom drugom, makar ako je suditi po skorašnjim izjavama. Struka i respektabilni ekonomski znalci stalno i uporno saopštavaju upozoravajuće činjenice. Oni kažu da imamo najveći robni deficit još od prvog kvartala 2009. godine, da međugodišnja stopa vrednosti prometa u trgovini na malo ima stvarni pad od velikih 16 procenata, da realne zarade i dalje opadaju... Kumulirani gubici privrede Srbije iznose skoro dve hiljade milijardi dinara, dok je stopa izgubljenog kapitala 36,5 odsto. Pokušaj predstavnika Vlade da demantuju podatak o 22,2 odsto nezaposlenih, o tome da je svakoga dana i dalje bez posla ostajalo 800 osoba, završio je neslavno jer je zajedno sa drugim znalcima i savetnik premijera Srbije dr Jurij Bajec ocenio da je cifra pouzdana.
Slovenački ekonomista Rado Pezdir koji je radio studiju o ekonomskoj stvarnosti bivših republika nekadašnje zajedničke države, kaže da su se razlike između Slovenije, kao najrazvijenije republike i ostalih uvećale. On navodi da „međunarodne komparacije pokazuju da je Srbija prvi put u istoriji manje razvijena nego Bugarska” ali i da će “tek 2013. Srbija biti jednako razvijena kao Litvanija i Letonija iz 2006. godine“. O tome da nas je Hrvatska odavno pretekla, ne treba trošiti reči. Posebno zanimljiv i onespokojavajući je zaključak ovog ekonomiste kada analizira bivše republike, a sada države. On ocenjuje da “glavni krivac za ekonomsko zaostajanje nije bio samo rat, nego nesposobnost političkih elita da uvode strukturne reforme, kao i njihova sklonost da preko privatizacije stvaraju interesne grupe”.
Sada i ovde svi priznaju da je bilo propusta u privatizaciji, da je prvi krug promene vlasništva koji je okončan 2003. godine bio solidan i ekonomski održiv, a da je poslednjih pet-šest godina sve ličilo na mešetarenje uz dominaciju grupno-ličnih interesa. Ovih dana se država opsetila, kažu neki zbog skorih izbora, da treba krivično goniti vlasnike privatizovanih kompanija koji mesecima ne isplaćuju zarade zaposlenima. Dobro, može biti da je poželjno iako je preoštro, jer je i ranije bilo načina da se sve to podvede pod legitimne i legalne procedure. Međutim, cela ideja je zaista licemerna jer bi onda, pre svih, država morala krivično da odgovara. Kako i zašto? Pa, država je najveći dužnik koji kasni u svim plaćanjima, a njena javna preduzeća su lideri u neredovnom izmirivanju obaveza. Kako onda ona da goni i kažnjava druge? Proletos je bilo reči, gromko je najavljivano, kako će sve svoje dugove prema firmama država izmiriti u roku od 60 dana. Sve je ostala prazna priča uz novi rok: biće tako, ali od jeseni. Ovo je samo jedan, čak po svojoj važnosti bezazleniji primer negativnih ekonomskih tokova i pokazatelja koji su u javnim istupima predstavnika vlasti jednostavno “sklonjeni pod tepih”. Neki akteri političke scene, reč je logično o opoziciji, pričaju da je Narodna banka Srbije pored evra, opet uvela dolar kao javnu obračunsku valutu, kako bi uticala psihološki na sporiji rast posezanja države za novim kreditima kroz vrednosne hartije koje stvaraju obavezu u evrima. Naime, svojevremeno je taj način obračuna kao ukinut jer nije isti utisak kada se kaže da je dug 20 i nešto milijardi evra ili 30 i nešto milijardi dolara. Šta je trač, a šta istina manje je važno u ovom slučaju. Glavni kriterijum će ipak na kraju biti sam život.
Građani Srbije nisu i ne moraju biti teoretičari i stručnjaci, oni realnost i priče političara mere svojim potrebama koje su sve skromnije i sve ih je teže zadovoljiti iz godine u godinu. Loša i sve siromašnija svakodnevica se ne može više zatrpati optimizmom bez mere. Zato političari, osim nekoliko izuzetaka, bivaju doživljeni kao politikanti i partijske šićardžije. Zato priča premijera i drugih knezova od Srbije deluje šuplje i bez snage koja bi motivisala na neko dodatno pregnuće ili trpljenje. Građansko verovanje i strpljenje je jednostavno potrošeno, nestalo je u moru obećanja i marketinških floskula. Premijer izgleda to ne zna.
kolumnabizlifeZoran Luković
