Izvor: B92, 30.Jul.2010, 02:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakav roditelj može ubiti dete
Beograd -- Roditelji koji ubiju svoje dete često nisu psihijatrijski bolesnici, već osobe sa poremećenim sistemom vrednosti, sklone nasilju, piše "Danas".
Silovanja i ubistva dece u Srbiji postala su gotovo svakodnevica, a najviše zgražava činjenica da su veoma često izvršena od najbližih srodnika - roditelja.
"Zaklao ćerku od četiri godine", "Ubila sina motikom, pa ga pokrila lišćem", "Ubio ćerku da se osveti ženi", samo su neki od naslova koji se poslednjih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dana pojavljuju u medijima u Srbiji.
Sagovornici "Danasa" kažu da ovi slučajevi privlače pažnju javnosti zbog svoje bizarnosti, ali i da počinioci često nisu psihijatrijski bolesnici, već osobe sa poremećenim sistemom vrednosti, sklone agresivnom ponašanju.
Srđan N. iz Bora je nedavno sa četiri udarca nožem ubio svoju ćerku, jer nije mogao da podnese da odrasta pored očuha. Policija i meštani sela Majilovac kod velikog Gradišta još tragaju za telom trinaestogodišnjeg Đorđa A. koga je, po sopstvenom priznanju, u petak uveče ubila majka, udarcem motikom u glavu. Ova dva slučaja su poslednja u nizu koja oslikavaju stravična ubistva dece od roditelja.
Kriminolog Zlatko Nikolić kaže za "Danas" da samo duševno poremećene osobe koje krše osnovni zakon prirode mogu da ubiju sopstveno dete. Kako objašnjava, umesto da čuvaju sopstveno potomstvo, što je urođeno i životinjama, one ga napadaju.
"Ne postoji mnogo takvih slučajeva. Oni su, čak, statistički zanemarljivi, ali po svojoj bizarnosti privlače pažnju i zbog toga su u žiži javnosti. Kada je reč o poslednja dva slučaja, pretpostavljam da će počinioci biti osuđeni za teško ubistvo iz niskih pobuda, gde je predviđena maksimalna zatvorska kazna do 40 godina. Osim zatvora, njima će sigurno biti određene i mere lečenja", kaže Nikolić.
On kaže da treba praviti razliku između čedomorstva, za koje su određene manje kazne, jer je izazvano privremenim psihičkim poremećajem, usled postporođajne depresije, i ubistva deteta koje se kvalifikuje kao najteže krivično delo.
Milan Kostić, specijalista kliničke psihologije i forenzičar, kaže za "Danas" da su osobe koje su u stanju da ubiju svoje dete po prirodi „prilično heterogena skupina", ali da brojna istraživanja pokazuju da se mogu izvući pojedine zajedničke psihološke karakteristike.
"U svim slučajevima uzrok je uvek unutrašnji. Socijalni, ekonomski i drugi razlozi koji se navode kao povodi za ubistva, samo su okidači za nešto što već postoji u sklopu ličnosti. One su po prirodi osobe sklone nasilju, lišene bilo kakvih moralnih kočnica", kaže Kostić.
On dodaje da ti ljudi najčešće nisu psihijatrijski slučajevi i da ih sam čin ubistva deteta neće odvesti u bolest. Tridesetogodišnje iskustvo našeg sagovornika kao psihologa u Specijalnoj zatvorskoj bolnici i sudskog veštaka pokazalo mu je da se počinioci ovakvih zlodela, koji nemaju psihijatrijsku dijagnozu, uglavnom ne kaju nakon ubistva deteta, jer imaju poremećen sistem moralnih vrednosti i nemaju savest. "U suprotnom, ne bi to ni učinile", navodi.
Kostić navodi da se ovakvi slučajevi mogu sprečiti, ali da je za to neophodno organizovati mrežu stručnjaka koja bi radila na prevenciji, a koju bi pored socijalnih radnika i psihologa činili i ljudi iz bezbednosnih struktura, nevladinih organizacija i volontera. On dodaje da bi upravo organizovana mreža radila na otkrivanju ovakvih slučajeva i samim tim na prevenciji zločina.
Prema njegovim rečima, trebalo bi promeniti neke zakonske odredbe i dati stručnim licima ovlašćenja da ulaze u kuće gde postoje spoljni znaci krize, odnosno sklonost ka patološkom ponašanju, kako bi se, pre svega, zaštitila deca.
.jpg)
