Izvor: Politika, 24.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JESENJA ANTANTA
Srpski premijer je pre nekoliko dana detaljno objasnio bar jedan svoj stav: zašto Srbija mora da ostane neutralna. Za to mu je bila potrebna čitava novinska strana. Ali je možda vredelo, makar za portparole DSS-a, koji imaju muke da javno formulišu političke ideje svog šefa.
Radoznala domaća javnost ima problema dok tumači dnevne misli svojih vođa: govore li oni kao državnici, ili čelni trudbenici stranke? Ako su već u stanju da svoje ličnosti precizno podele na partijske i državne, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onda nam sledi neprekidno tumačenje rebusa i novi ezopovski ciklus.
Bilo bi suviše skučeno ako bi se Vojislav Koštunica obraćao samo svojim partijskim kolegama. Mora da je neku poruku poslao i ministrima. Recimo, čoveku koji je na čelu resora odbrane.
Neutralnost države, koja u svom centralnom delu ima bar dva opasna žarišta, jeste originalna ideja. I vrlo smela u konfuznom političkom ambijentu gde je svaki saveznik neprocenjivo vredan. Hipoteza o neutralnosti je možda samo metafora, koja bi mogla da pojača averziju prema zapadnoj vojnoj alijansi.
To je onda značajan politički prodor u razumevanju nesvrstanosti: jednostrana neutralnost, sa "prirodnim saveznikom". Tek kao ponovno traganje za snažnim bratskim zagrljajem (i poljupcima), panslavenski model za bekstvo iz depresivne samoće, kad se jako prepadnemo zlovolje mračnih sila.
Kao i pre desetak godina, Srbija ima problema u traganju za prijateljima. I kad bira i kad je izabrana. Ali, neprijatelja bar ima na sve strane, sve gori od goreg. Za stvaranje nadripatriotskog odijuma, NATO je idealan cilj. Alijansa ovde ima zapanjujuće loš dosije. Sve to stvara idealan rodoljubivi okvir za populističku ekspanziju, pa i za njeno lagodno doziranje i dugo održavanje.
Ipak je u Nišu održana zajednička vežba najboljih srpskih specijalaca (63. padobranska brigada) i Nacionalne garde Ohaja. Nekako je sve to obavljeno u atmosferi rastuće ljutnje na SAD, i njenu ulogu u zaplitanju kosovske krize. Posle tih simboličnih manevara svi prisutni su ipak bili zadovoljni. General Ponoš je odgovorio na jedno krajnje delikatno pitanje: hoće li se i kako nastaviti saradnja sa NATO-om, ako su već odiozne poruke iz Srbije toliko glasne!
General misli da to nije rezultat državne nego stranačke politike i da će saradnja svakako biti nastavljena: "Izjave stranačkih funkcionera za vojsku nisu zvanična politika!"
Vrlo zanimljiva i smela izjava! Ona će sigurno biti predmet žustrog seciranja generalove pozicije i njegove eventualne "pripadnosti". Mada je takvih licitiranja bilo i ranije, ovo jasno vojničko opredeljenje za integracije pogodiće u vrh osetljive brade izolacioni lobi. Ako je vojska za saradnju uprkos interesnoj političkoj krutosti, to bi moglo da znači da je ideološka inercija prošlosti konačno napustila oružane snage. Ali nikako i povratnike u vrednosni sistem devedesetih.
Ko onda u ovoj državi vodi spoljnu politiku? Ako je to srpska vlada, onda postoji ozbiljan problem njene definicije. Osim ako se premijer Koštunica privatno zalaže za udaljavanje od alijanse, a službeno za prisnost. I jedna i druga pozicija zadiru u ministarski integritet pojedinih članova vlade. Ali, dobro. Niko i ne sluti šta se može dogoditi u glavi i duši čoveka koji je zabasao u sfere visoke politike. On može menjati saveznike, orijentire, stranačke lidere, uverenja. I sve što ga čini time što jeste, a posebno što nije.
Šta je onda sa vojskom koja se jedva iskobeljala iz šizofrene ratne tradicije i počela da veruje da je porazima kraj! Ona nije u stanju, bar ne sama po sebi, da se izvuče iz razorne političke konfuzije. Od političkog vrha dobija poruke koje se svađaju jedna sa drugom, a pri tom ne zna gde je zaista politički vrh. Tako se VS našla sapeta u nerazmrsivom "trovlašću".
Po Ustavu, vojskom komanduje predsednik Tadić, koji je stranački šef ministru odbrane. Ali taj ministar ima još jednog šefa, u licu premijera. Šutanovac ne komanduje vojskom, njegova je funkcija pre svega upravna, ali vlada određuje količinu para koja odlazi u budžet. Tako da je nadležnost šefa države omeđena apetitima onoga koji dreši kesu, pri čemu ministar vojni ima povratnu funkciju u stranačkoj kontroli te legitimne sile.
Svi se kobajagi trude da pokažu da je "izolaciono-integralistički" sukob samo stvar nijansi, a da je politika srpske vlade jedinstvena.
Ako je tako, šta je onda tačno: jesmo li neutralni, ili idemo tragom standarda NATO-a? Hoćemo li se avansno odreći članstva u koje nas niko nije zvao, niti mu pada na um? Imamo li snage i pameti da ostvarimo svoju ljutnju, ako ona ima cilj. Ako nema, šta znači sav taj bes i energija prosuta uzaman?
Kad je vojska Sovjetskog Saveza okupirala Čehoslovačku 1968. godine, umeli smo da zapretimo i Kremlju. Jedan govornik od značaja na velikom mitingu je rekao i ovo: "Ako treba, svi ima da izginemo, ali ćemo bar posle toga da živimo kao ljudi!"
To je taj prkosni, zaludni, zagrobni impuls. Danas bar ne pretimo, jer je revolucija davno pojela svoju decu. A njihovi unuci žive i nestaju raspeti između dve velike sile, sa nerešivom dilemom Buridanovog saputnika.
[objavljeno: ]
