Izvor: Politika, 08.Okt.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra je „đavolski ozbiljna stvar”
Balet po noveli Ive Andrića „Prokleta avlija”, u koreografiji gošće iz Izraela izveden je na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Ova predstava, na muziku Zorana Erića, ujedno je i najavila novu baletsku sezonu.
Ambiciozan projekat Nacionalne fondacije za igru Aje Jung, potpomognut i od Ministarstva kulture, realizovan je u koprodukciji s Narodnim pozorištem i festivalom „Grad teatar” iz Budve, gde je ova plesna „Prokleta avlija” prvi put odigrana.
I za ovu beogradsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << premijeru, takođe, vladalo je veliko interesovanje, pre svega zato što je i velik, izazovan zadatak prevođenje čuvene Andrićeve novele na jezik igre.
U odsustvu koreografkinje pri finalizaciji projekta, sigurna ruka režisera Nebojše Bradića i asistentkinje Marije Janković Šehović vodila je harmoniji i boljoj čitljivosti plesnog čina. U takvim okolnostima, i sami igrači našli su se i u ulozi kreatora predstave.
Tako su Milica Jević, Nikola Tomašević, Tijana Šebez, Čedomir Radonjić, Nebojša Gromilić, Luka Lukić i Nemanja i Igor Naumoski interesantnim profilisanjem svojih likova znatno doprineli konačnom izgledu predstave. Iako se među njima vidi različitost u zanatskom poznavanju pokreta, zajedništvo i izazov zadatka ujednačavali su ih u njihovom nastupu.
Kompleksno delo Ive Andrića kroz ovakav projekat dobilo je pravu šansu, jer je igra, kao simbioza svih umetnosti, u stanju da dočara složenost autorove poruke. Ipak, koreografkinja se držala isključivo sopstvenog pokreta i već prilično ustaljenih kanona u savremenoj igri.
Koreografija je ogolila sve prepreke sa kojima se ona u kreativnom procesu suočila, a što je za posledicu imalo manjak istraživanja. Šteta! Upravo savremena igra pruža takve mogućnosti, što je i njena prednost u odnosu na klasičan balet.
Autorka nije pronašla pomoć ni u odličnoj muzici, pa je tako nedostajala simbioza sa igrom koja je povremeno pratila samo ritam pokreta. Ono što je predstava svakako dočarala, ali pre svega zahvaljujući režiji, jeste univerzalnost stanja ljudskih emocija zatočenih u „Prokletoj avliji”, koja je simbol bezizlaznosti.
Likovi su pretočeni u gomilu koja se kreće ili čeka i koji se povremeno izdvajaju samo zbog zakona igre i pokreta.
Muziku „Proklete avlije” čini izbor iz Erićevih dela, gde se posebno izvaja sonata „Kvasi una fantasija” za violu i klavir i Senario za dva violončela. Ona je dominirala svojim istraživačkim tonovima folklora, pa se u neočekivanom obrtu i razvoju stiče utisak da je pisana upravo za ovaj balet. Dekor sasvim sveden i upotrebljiv pokazao je suštinu i mogućnosti igre, ali i prefinjenost režisera, koji je i autor dekora.
Izvođači su predvođeni parom M. Jević i N. Tomašević koji predstavljaju Ćamila i Karađoza. Svojim intuitivnim osećanjem scene oni su na njoj kreirali romantično opasnog Karađoza i mladića Ćamila koji prerasta u androgeni lik. Ćamil u ovoj izvedbi simboliše pravu narav Karađoza i njegovu ulogu u životu Proklete avlije.
To se naročito vidi u poslednjem duetu gde se prepliću strast, neobjašnjiva mržnja i groteska svih likova, koji deluju kao pozorišne senke.
Rasplet dolazi kroz neočekivani obrt i vodu koja predstavlja snagu i suze. Simboliku možemo naći i u višereligijskoj molitvi, koja predstavlja univerzalnu želju svih likova za izlaskom iz „prokletstva” života i želju za preskakanjem zidova koji su pred njih postavljeni.
U svom komentaru predstave režiser je pravilno zapazio ulogu igre u celokupnom Andrićevom delu – ona otvara vrata dublje stvarnosti i zato predstavlja „đavolski ozbiljnu stvar”. Ova vrata dublje stvarnosti jesu otvorena izvođenjem „Proklete avlije” u Narodnom pozorištu, iako su pojedini njeni delovi mogli biti opisani u više nijansi i sa više istraživačkog i avanturističkog duha.
Ivanka Lukateli
objavljeno: 08/10/2014
