Izvor: RTS, 22.Jun.2014, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Estetske škole kopiranja: Astana i Skoplje
Kameni nacionalni identiteti u Astani i Skoplju: Monumentalnost i politika, ljubavna priča bez kraja i konca.
Šta imaju zajedničko trijumfalne kapije u Skoplju (Makedonija) i Astani (Kazahstan)? Kakve političke poruke povezuju ta dva mlađana arhitektonska blizanca iz dvadeset i prvog veka sa velikim pariskim uzorom podignutim u slavu Napoleona pre dvesta godina? U kakvoj opet razuđenoj političkoj vezi stoji pariska Trijumfalna kapija sa rođacima iz kasne Antike?
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Istorijsko-estetske škole kopiranja i precrtavanja podrazumevaju čitav katalog takvih i sličnih otvorenih pitanja. Na ovom mestu će biti reči samo o njihovoj ulozi u kupljenim, nabavljenim, odbranjenim, odrađenim ili, uopšte, na bilo koji drugi način stečenim nacionalnim identitetima.
Astana: U stepi gde je pre sto godina stajalo samo prošireno odbrambeno utvrđenje, podiže se grandiozna arhitektonska mešavina lokalnih sa apsolutno svim mogućim evropskim tradicijama.
Skoplje: Tamo gde je nekada živeo helenistički narod Makedonaca, moderni slovenski narod Makedonaca priziva njihov antički duh kako bi ga udahnuo u nove novcate kamene toteme.
Čemu bi istorija uopšte služila, kad bi bila samo tragična? Od nje se ipak očekuje i nešto malo zabave na nivou televizijske sapunice, toliko nam duguje. Da istorija nije povremeno duhovita, čovečanstvo bi se već davno sklupčalo pored njene pedagoške učenosti i skapalo od suvoparnosti.
Osim toga, veliki plus za prošlost - ona je još u velikoj meri neotkrivena, rekao bi Niče.
"Istorijska osa" u stepi
I tako su Kazasi dobili svoju "axe historique" usred stepe. Sa svoje strane, Mekedonci su po Skoplju posejali 20-30 metara visoke spomenike, statue, uz to još službene zgrade i stambene fasade u stilu popularne happy-hour arhitekture.
U prvom slučaju jedna tradicionalna azijska kultura je obogaćena simbolima političke moći i vladavine, pozajmljenih s vrha evropskog klasicizma.
U drugom se seli u vremeplov i putuje ravno u helenističku antiku, kako bi se ispomogao distinktivno slovenski identitet modernih upravljača tog prostora.
Kazasi bi da zaborave da su bili siromašni, Makedonci bi da zaborave da su siromašni. A danas biti siromašan - to košta.
Ovaj tekst ne bi trebalo shvatiti kao odsustvo poštovanja. I drugi narodi i nacije su u različitim periodima svoje istorije oboljevali od takozvane "spomeničke zaraze".
Vilhelminovska Nemačka, na primer, ili ona koja je došla odmah posle nje, Vajmarska.
Prva žrtva: Dobar ukus
I druge zapadne nacije su tu i tamo znale da posegnu za transkulturnim arhitektonskim simbolima moći. I više od toga, sredili bi da im se oni u paketima dostavljaju direktno na kuću. Čitave gradske kapije, oltari i pročelja hramova mesopotamskih ili helenističkih kultura još se mogu videti u pokojem evropskom muzeju.
Prva žrtva u procesu sticanja nacionalnog identiteta ionako je uvek dobar ukus. Zašto bi sad bilo drugačije?
Pa, zato što danas taj tip nacionalno-arhitektonskih pekara više ne funkcioniše skriveno od pažnje globalne javnosti. Kod firentinskih kamenorezaca danas naručivati društvene identitete kao metarsku robu upada odmah u oči, a ne tek kad se o tome čita u istorijskim udžbenicima.
U tom su pogledu duh vremena i državna kasa danas principijelno istog mišljenja. To je teorija. U praksi, međutim, kulturna geografija i dalje služi kao pomoćna legitimacija opšte prakse za sve lomove i prekide u istorijskoj samosvesti jedne nacije.
Na pitanje, kako i u kojoj meri moderne političke vlasti danas gledaju na istoriju arhitekture i arhitektonskih spomenika kao na samoposlugu imperijalnih simbola, ne može se odgovoriti u jednom tekstu. Ono što je izvesno je - tamo gde vlada monumentalni stil, lako se prikači i politički program.
Da li i u Beogradu planirani spomenik Gavrilu Principu spada u tu grupu političke arhitekture? Daleki citati jedne estetski štrapacirane kulturne geografije su tu, ali tom primeru definitivno nedostaje talenat za monumetalnost, kako bi ga se shvatilo u smislu delotvorne nacionalno-identitetske robe na metar.
On će ostati, treba se nadati, na nivou simbolički uzdignute privatne šetnje po istorijskom jezgru srpske metropole.
.jpg)
