Izvor: Politika, 17.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh Geca i Majera
David Albahari u romanu, zasnovanom na istinitim činjenicama, opisao likove vozača „dušegupke” sa kojom se u vezu dovodi i Peter Egner
David Albahari, naš pisac koji živi i radi u Kanadi, 1998. godine objavio je roman „Gec i Majer” koji je u Evropi, SAD i Izraelu ocenjen kao jedan od najboljih o holokaustu. Neslavni glavni junaci Gec i Majer su dvojica esesovaca koji su bili zaduženi za rukovanje ozloglašenom „dušegupkom”, kamionom – gasnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << komorom, poslatom u Srbiju. Upravo sa ovim vozilom se u vezu dovodi i Petar Egner (1922) koji je ovih dana u SAD identifikovan kao gestapovac osumnjičen za učešće u egzekucijama Jevreja u Beogradu.
Gec i Majer su zapravo autentične ličnosti, kao i nemački oficiri koji se pominju u knjizi, njihova imena utvrđena su na osnovu zaplenjene nemačke dokumentacije. Roman je zasnovan na istorijskim činjenicama iz brojnih izvora ali je ipak, kako autor kaže, priča koja poštuje činjenice u onoj meri u kojoj to njoj odgovara.
– Imajući u vidu taj užasan zločin nacista, stradanje Jevreja u Srbiji 1941/42. godine, nikada nije kasno pronaći krivce. Primer iz SAD, nažalost, još jednom dokazuje da je veliki broj ratnih zločinaca izmakao pravdi pronašavši utočište tamo gde su se osećali sigurno ili gde im je pružena podrška. Likove u romanu nije bilo potrebno izmišljati, kada se na osnovu dokumentacije jasno vidi ko je bio odgovoran za pokretnu gasnu komoru i logor na Sajmištu – kaže Albahari koji je ovih dana u Beogradu.
On je opisujući u romanu stradanje jevrejske porodice u Srbiji, zapravo simbolično opisao sudbinu cele jevrejske zajednice tokom prvih godinu dana rata na ovim prostorima.
– Veći deo porodice mog oca stradao je u logoru. Svi Jevreji u Srbiji izgubili su nekoga na Sajmištu – objašnjava Albahari.
Ko zna kako se osećaju oni poput Petera Egnera ili Milivoja Ašnera (šef ustaške policije u Požegi koji danas živi u Austriji) kada ih šest decenija posle Drugog svetskog rata pronađu i pozovu na odgovornost? Evo kako je Albahari u romanu „Gec i Majer” opisao zamišljeni susret sa ostarelim ratnim zločincima:
„Nemoguće je, mislio sam, da su Gec i Majer iščezli kao da su u zemlju propali, iako je, u stvari, najlakše bilo zamisliti da negde u travi, pored kakvog puta, njihove kosti trunu u neobeleženom grobu. U dva neobeležena groba. Ali, ma kako to čudno zazvučalo, nisam priželjkivao njihovu smrt, već sam očajnički žudeo za njihovim životima. Želeo sam da ih sretnem, krepke ili oronule starce, da im se lica polako ispune borama i mladežima, da se pokažu njihovi zubi ili čuje škljocanje veštačkih vilica, da sednem sa njima na klupu pred seoskom kućom ili u trpezariji staračkog doma, da oslušnem kako im vazduh šišti u plućima, kako im udara srce i krče creva, da gledam kako se oslanjaju na štapove, kako trepću pod jarkom neonskom svetlošću, kako im se pljuvačka skuplja u uglovima ustiju. Ništa ih ne bih pitao. Samo bih sedeo pored njih i ćutao, i puštao da ih preplavi moja tišina. I onda, kada u njima ne bude više ničega osim te tišine, kada budu plivali u njoj kao ribe u moru, želeo sam da se okrenu prema meni i da u njihovim očima, koje su se napokon ispunile bojom, plavom ili smeđom, razaznam da me prepoznaju iako me nikada nisu videli, da znaju da su propustili priliku da me upoznaju, da vidim da pamte.”
M. Galović
[objavljeno: 18/07/2008]
