Izvor: RTS, 09.Nov.2011, 20:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BBC Magazine: Evropa na kineskom putu
Lideri evrozone doneli su svoje prosjačke posude Kinezima, tražeći pomoć u proširivanju svog spasonosnog fonda. Šta to govori o promeni u globalnoj ravnoteži moći, za Bi-Bi-Si je analizirao profesor sa Stanforda Ian Moris.
U oktobru 1911. godine, Kinu je zahvatila revolucija. Četiri meseca kasnije, poslednji kineski car je zbačen i evropski finansijeri pohrlili su u Peking, spremni da finansiraju bankrotiranu novu republiku.
U oktobru 2011. godine drugi evropski finansijer >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zaputio se u Peking. Ali Klaus Regling, čelnik Evropske finansijske institucije za stabilnost, ovaj put nije otišao u Kinu za zadatkom da je finansira. Tamo je sa zadatkom da pozajmi, tražeći od Kine da spase Evropu ekonomske katastrofe.
U samo jednom veku Kina je od prazne finansijske korpe prešla put do svetskog bankara, dok je Evropa prošla isti put, ali u drugom pravcu. Kako se desio jedan od najvećih preokreta u istoriji i, što je još važnije, šta to znači?
Priča počinje 1600. godine, kada je Kina bila najbogatija nacija na svetu i Evropljani su, u žarkoj želji da sa njom trguju, gradili nove vrste brodova. Hiljadama godina Atlanski okean predstavljao je barijeru koja je odsecala Evropu od ostatka sveta, ali novi evropski brodovi skratili su okean i pretvorili ga u komercijalan trgovački put.
Do 1700. godine, resursi sa američkih kontinenata hranili su evropski privredni polet, a do 1800. godine bogatstvo Starog kontinenta sustiglo je kinesko.
Parobrodi su početkom veka još više prekratili vreme putovanja preko Atlanskog okeana, a pruge i telegraf su u potpunosti smanjili prostranstva američkih ravnica. Uporedo sa time, Amerika je počela da potiskuje Evropu sa vrha ekonomske lestvice.
Početkom milenijuma kontejnerski brodovi, mlazni avioni i Internet smanjili su čitav svet još više, pa je i Pacifik postao trgovački autoput. Sve je to uključilo Istočnu Aziju u globalnu ekonomiju, pa se Japan, praćen Južnom Korejom i Tajvanom, a sada i Kinom, popeo na lestvicu odmah iza Amerike i Evrope.
Ipak, preostaje im još dugačak put da pređu. Prosečni Britanac i Amerikanac zarađuje deset puta više nego prosečan Kinez. Ali najmnogoljunija zemlja sveta ih sustiže.
Pa zašto Kina 2011. godine pozajmljuje Evropi pare? Verovatno iz istog razloga zbog kojeg je Evropa pozajmila 1911. godine – da bi održala tržište stabilnim. Evropska unija je najveći kineski trgovinski partner i Pekingu je potrebno da Evropljani zadrže kupovnu moć, kako bi imali gde da plasiraju svoju robu.
Međutim, kada su Evropljani, pre 100 godina, pozajmljivali pare Kini dobili su mnogo više od stabilnog tržišta – kontrolu nad kineskom ekonomijom i politikom. Još od antičkog Rima velike sile su se, kako bi pokorile protivnike, više uzdale u finansijsku nego u vojnu silu.
Da li slanje Klausa Reglinga u Peking znači da Evropa potpisuje svoju smrt? I na ovo pitanje odgovor možemo naći ukoliko se vratimo u prošlost.
U 2011. godini navikli smo da čitamo u novinama da je Kina korumpirani ekonomski džin koji manipuliše svojom monetom i namešta tržišta kako bi sustigla Zapad. Pre tačno 100 godina, britanske novine su iznosile su iste optužbe protiv SAD. I bili su u pravu. Pet decenija kasnije, Amerika je pokorila svetska tržišta, a evropska carstva su nestala.
Katastrofa za Evropu ili ne? U 2011. godini, prosečni Evropljanin živi 30 godina duže nego 1911. godine i zarađuje pet puta više. Stari kontinent je daleko slobodniji nego što je bio pre jednog veka i nije bilo nijednog velikog rata već 66 godina. Uzimajući sve to u obzir, gubljenje titule prvog mesta na svetskoj ekonomskoj sceni i razvijanje zavisnosti od američkog kapitala bila je prilično dobra pogodba za Evropu 20. veka.
Lenjost i tromost
Da li će zavisnost od kineskog kapitala biti jednako dobra za Evropu 21. veka?
Niko ne zna zasigurno, ali situacija nikako nije ohrabrujuća. Prošle nedelje, predsednik izvršnog odbora najvećeg državnog investicionog fonda Đin Likun rekao je da će Peking pozajmiti Evropi pare tek kada EU potpuno "isprazni džepove".
"Nevolje koje su zadesile evropske zemlje isključivo su se desile zbog nagomilanih problema istrošenog društva blagostanja. Radnički zakoni podstakli su ljude na lenjost i tromost, pre nego na naporan rad", rekao je Đin.
Postoji mogućnost da će Evropi mnogo teže da padne kineska ekonomska hegemonija nego američka.
Šta onda Evropa treba da uradi? Istorija nas ponovo savetuje i daje potencijalni odgovor. Naime, oko 1861. godine, Kina i Japan podlegle su pod pritiskom zapadne vojne moći i kapitala. Ništa što su te dve azijske zemlje mogle da urade ne bi sprečilo rast bogastva i moći Zapada. Međutim, njihove reakcije, potpuno suprotne jedna od druge, uslovile su razvoj daljih događaja. Jedna je doživela procvat, druga katastrofu.
Kineski vladari zaduživali su se šakom i kapom, proćerdali pare i upali u klopku zaduženosti i zavisnosti. Japanski vladari, pak, nisu žurili. Štedeli su i sakupili ogromne količine domaćeg kapitala i sami finansirali industrijsku revoluciju. Do 1911. godine, Japan je postao jedna od najvećih svetskih privrednih i vojnih sila, dok je Kina bila azijski bolesnik.
Vek i po kasnije, Evropska unija je suočena sa istim izborom. Ništa što učini ne može da spreči rast bogastva i moći Istoka, koji će u narednih 100 godina biti svetski ekonomski pokretač, ali način na koji će reagovati veoma je važan.
Trebalo bi da Evropa izabere japanski put. Ograničavanje i rešavanje krize koštaće hiljade milijardi evra i zahtevaće veliko odricanje. Sa druge strane, alternativa i stavljanje evropske budućnosti pod hipoteku sa kineskim pozajmicama mogla bi da se pokaže daleko gorom.
