Izvor: Politika, 09.Jul.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zviždačka podrška Snoudenu
Denijel Elsberg, dostavljač „Papira Pentagona”: Ono što je u Niksonovoj eri bilo nelegalno, danas je sasvim legalno
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Edvard Snouden je sišao sa naslovnih strana ovdašnjih novina, i prestao da bude tema koju je iznošenjem tajni NSA pokrenuo: da je Amerika postala istinska država „Velikog brata”, uvođenjem sistema gotovo totalne prismotre >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << građana pod izgovorom nacionalne bezbednosti.
Dok čeka na azil, sa najvišeg mesta, iz Bele kuće, lično predsednik barak Obama je poručio da on nije toliko važan da bi se oko njegovog izručenja pogađao sa kolegama iz Rusije i Kine. Ali slučaj skretanja aviona sa bolivijskim predsednikom zbog sumnje da je u njemu američki begunac, potvrdio je da baš nije tako.
To je potvrdio i potpredsednik Džo Bajden, koji se latio telefona da o Snoudenu razgovora sa predsednikom Ekvadora Rafaelom Korejom, posle čega je ovaj objasnio da je izdavanje ekvadorskih putnih dokumenata koji su optuženom Amerikancu omogućili da napusti Hongkong – bila greška. SAD svakako čine sve što mogu da ga se dokopaju, a u međuvremenu je uspela i operacija ubeđivanja javnosti da on nije „zviždač”, neko ko u ime opšteg dobra i prava javnosti obelodanjuje nečasne poslove države, nego običan izdajnik koji je zemlji naneo veliku štetu.
Ovo su prihvatili i mnogi mediji, smatrajući da je umesto „kukavičkog” bekstva i traženja azila u nedemokratskim režimima (Kina, Rusija, Ekvador, Venecuela...), trebalo da ostane ovde i odbrani se u američkom sistemu pravde.
Podršku je međutim dobio sa (ne)očekivane strane. Od Danijela Elsberga, čoveka koji je 1971. javnosti omogućio uvid u naličje Vijetnamskog rata, dostavivši odabranim redakcijama „Papire Pentagona”, supertajnu analizu ratnih zbivanja, da bi zbog toga bio optužen za špijunažu i zaveru protiv države od čega se dve godine potom uspešno pred sudom odbranio.
U autorskom tekstu koji je juče objavio „Vašington post”, Elsberg tvrdi da je Snouden s razlogom pobegao iz Amerike – jer je ona danas drugačija od one u kojoj je on u sličnim okolnostima pre 42 godine ostao.
Pošto je „Papire Pentagona” prvo dao „Njujork tajmsu”, a potom i „Vašington postu”, i kad su vlasti isposlovale privremenu zabranu njihovog objavljivanja, a za njegovo hapšenje izdale poternicu, Elsberg je 13 dana takođe bio „begunac od pravde”. Ali kad je po američku vojsku kompromitujuće dokumente poslao na adrese još 17 redakcija, predao se, da bi onda uz kauciju i ličnu garanciju bio pušten da se brani sa slobode.
Optužnica protiv njega je bila teška (23 tačke) i pretilo mu je čak 115 godina zatvora. Uprkos tome, čekajući suđenje, pune dve godine je mogao da govori za medije, drži predavanja, učestvuje na mitinzima i bude u ulozi živog simbola antiratnog pokreta koji je tih godina potresao Ameriku.
„Pomaganje da se rat okonča bila je moja glavna preokupacija, a pošto tome ne bih mogao da doprinesem iz inostranstva, napuštanje zemlje nikad nije bilo u mojoj glavi.”
Iznoseći ovo, Elsberg međutim piše da „nema šansi” da se njegovo iskustvo ponovi u današnjim okolnostima, a pogotovo da ishod sudskog procesa bude presuda da su metode Bele kuće protiv optuženog bile nezakonite. Jer, ocenjuje slavni „zviždač” – ono što je sasvim očigledno bilo nelegalno u Niksonovo vreme, danas je sasvim legalno.
Elsberg se nada da će Snoudenova otkrića biti podstrek za nastajanje nekog pokreta „za spas naše demokratije”, ali istovremeno smatra da on ne može da bude deo tog pokreta dok je u inostranstvu. Sa druge strane, ako bi se vratio, ili da je ostao u zemlji, izgledi da se brani sa slobode bili bi ravni nuli. Bio bi, kaže, zatvoren i izopšten kao Bredli Mening (momak koji je za „Vikiliks” dostavio poverljive arhive Pentagona i Stejt departmenta, da bi kad je uhapšen više od 8 meseci bio držan u samici, u uslovima koji je opisuju kao tortura).
Da su se uslovi za „zviždače” promenili, ukazuje i analiza vašingtonskog portala za političke vesti „Politiko”, koja sumorno zaključuje da će se obistiniti najveći Snoudenov strah – da su njegov čin i žrtvovanje uzaludni.
Mesec dana otkako su u „Gardijanu” i „Vašington postu” objavljeni detalji programa „Prizma”, o prismotri praktično svih komunikacija američkih građana (i ostatka sveta), u Vašingtonu nema ni nekog građanskog pokreta niti zakonodavnih inicijativa da se ta praksa obustavi.
Umesto da budu zatečeni u nečemu nečasnom, čelnici obaveštajnih službi, pa i sam predsednik Obama, objasnili su da je sve u redu, da je ono što se radi legalno, a ono što se prisluškivanjem dobija važnije od izgubljene privatnosti. Istraživanja javnog mnjenja ovde pokazuju da protiv toga nema ništa protiv ni većina Amerikanaca (po „Galupu”, 68 odsto).
Prolazi i međunarodna frka, jer je na videlo izašlo da ustvari sve zemlje imaju neke svoje „Prizme”, pokrivene, kao i ovde, samo tankim velom legalnosti.
Niko se nije preterano uzbudio ni kad je Džejms Kleper, šef svih obaveštajnih službi, uhvaćen da je lagao pred Senatskim komitetom za obaveštajne poslove. Naknadno se doduše izvinio pravdajući se da je pogrešno razumeo pitanje, pa zbog toga dao netačan odgovor da nema prismotre građana bez pojedinačnih sudskih naloga.
Snouden je nesumnjivo heroj, ali u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.
Milan Mišić
objavljeno: 09.07.2013.
