Izvor: Politika, 18.Nov.2010, 02:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Veliki brat” za vozove na struju
Iz Centra za daljinsko upravljanje Železnica Srbije na Topčideru, nadgleda se 2.000 kilometara elektrificiranih pruga. – Oprema koja je instalirana 1970. bila je u svoje vreme jedna od tri najmodernije u Evropi, a danas se stručnjaci „Simensa” čude kako već nije završila u muzeju
Maksima „ko radi, taj i greši” ni u šali ne važi u Centru za daljinsko upravljanje Železnica Srbije na Topčideru. Pod ovim krovom se danonoćno radi četrdeset godina. Kičmu sistema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drže elektroenergetski dispečeri, po struci mahom inženjeri, zaposleni u Sekciji za elektrotehničke poslove. Njihov zadatak je da bdiju nad oko 2.000 kilometara elektrificiranih pruga.
Kolo isprepleteno od različitih poslova vrti se neprekidno, a najvećim delom se oslikava u komandnoj sali. Za neupućene, to je lavirint nerazumljivih šema i „tajnih znakova”. Tim stručnjaka železnice, međutim, suvereno vlada ovim „Da Vinčijevim kodom”, prati i bez greške prepoznaje šta svi ti svetlosni i zvučni signali znače.
U trenutku dok dispečer registruje visok, isprekidan zvuk sa jedne strane, već stiže drugi ton, nalik zvonu budilnika. Prsti inženjera istog trena kreću ka tasteru. Ni zaposleni na preostala tri pulta ne sede skrštenih ruku. Dok odgovaraju na telefonske pozive, netremice posmatraju sinoptičke ili mozaik table, kojima su obloženi zidovi komandne sobe.
Kada je nakratko minula, ali ne i prestala komunikacija zaposlenih sa otpravnicima, policijom, elektrodistribucijom... pokušavamo da dokučimo metodologiju njihovog posla. U tome nam pomaže Milivoje Skoković, diplomirani elektroinženjer i šef Sekcije za elektrotehničke poslove.
– Sve što se dešava na mreži i postrojenjima elektrovuče registruju uređaji u ovoj komandnoj sobi – kaže Skoković, napominjući da zaposleni moraju neprekidno da nadgledaju napajanje kontaktne mreže elektrovuče za vozove. Ukoliko se dese poremećaji, otklanjaju ih.
Kad dobiju signal da nešto nije u redu na određenoj lokaciji, pozivaju nadležne službe, koje im referišu šta se tačno desilo. Zavisno od obima havarije, odlučuje se koja ekipa izlazi na teren. Kvar može da izazove i grana koja tokom nevremena padne na žice napajanja.
– Moji prijatelji, koji imaju samo okvirnu predstavu o prirodi posla kojim se bavim, po pravilu me pitaju da li mi odavde vizuelno pratimo svih tih 2.000 kilometara elektrificiranih pruga. Pomalo su razočarani kad im objasnim da slike nema – otkriva nam Skoković.
Priznajemo, i mi smo mislili da ćemo na Topčideru zateći „Velikog brata”...
Iako svojim svetlosnim i zvučnim efektima impresionira neupućene, komandna sala nije mozak centra. „Sive ćelije” su sprat niže, u prostoriji prepunoj metalnih ormarića. U njima su uređaji za prenos daljinskih komandi i prijem signalizacija sa uređajem za regulisanje i primenu impulsnih telegrama. Pa, ko razume, shvatiće.
Prema rečima Radivoja Glišića, elektrotehničkog inženjera i šefa Servisa za daljinsko upravljanje, reč je o „Simensovoj” opremi instaliranoj pre četiri decenije.
– U to vreme, nešto tako postojalo je samo u Nemačkoj i Španiji. A nedavno su nas posetili stručnjaci iz pomenute firme i čudom se čudili da nas još služi oprema kojoj je mesto u muzeju – kaže Glišić.
Sistem je spoj tranzistorske i relejne tehnike. Osnovi element je tranzistor sa dvostrukom bazom koji ima funkciju prekidačkog i memorijskog elementa. Pomno zapisujemo, žaleći što prilježnije nismo pratili srednjoškolsko gradivo iz fizike...
Pokazujući jedan od ormana, Glišić objašnjava da on služi za prijem komandi i signalizacija iz postrojenja u Beogradskom čvoru, u delu od Batajnice do Pančevačkog mosta.
– Svaka čast „Simensovim” inženjerima, ovaj sistem radi besprekorno od 1970. godine, ali u poslednje vreme je sve teže nabaviti rezervne delove i servisirati pojedine sklopove. Modernizacija bi dobrodošla, iako stručnjaci koji rade u centru za sada uspešno „tupe zub vremena”, koji neumitno nagriza vremešnu opremu – zaključuje inženjer Glišić.
Aleksandra Kurteš
---------------------------------------
Lična karta centra
Iz centra u Topčideru kontroliše se funkcionisanje 2.000 kilometara kontaktnih mreža na pravcima od Beograda preko Sremske Mitrovice do granice sa Hrvatskom, kompletna pruga ka Baru do državne međe Crne Gore, zatim pruga preko Pančeva do Rajlovice, trasa od Mladenovca do Bagrdana i potez Mala Krsna – Požarevac – Smederevo.
U turnusima od 12, 24 i 48 sati neprekidno se smenjuje 12 dispečera. Iz centra se upravlja 221 službenim mestom, stanicom, postrojenjem i deonicom. Najbliža kontrolna tačka je od Topčidera udaljena četiri, a najdalja 296 kilometara.
Svaki razgovor iz centra koji se tiče regulisanja funkcionisanja mreže, od 2004. godine se beleži registrofonom marke „Atis”. Uređaj ima dva hard diska i jedan optički disk.
U servisu sistema daljinskog upravljanja je devet zaposlenih: pet u Topčideru, dvojica u Užicu i po jedan u Sremskoj Mitrovici i Lapovu.
Služba održavanja brine i o stabilnom unutrašnjem i spoljašnjem osvetljavanju staničnih zgrada, perona, ranžirnih stanica, kao i o gromobranskim instalacijama.
------------------------------------------
Četiri decenije napona nad šinama
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine. Paralelno, raste i razvija se služba za kontaktne mreže. Po ugledu na razvijene evropske zemlje, donose se propisi koji regulišu ovu oblast, formiraju centri i ekipe stručnjaka.
Prva kola za osmatranje i geometrijska merenja kontaktne mreže nabavljena su 1969. godine od Francuske železnice, a u upotrebi su od 1972.
objavljeno: 18.11.2010.
