Izvor: Politika, 01.Okt.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ambasadi kod Velikog brata
Šta se moglo čuti i videti iza kulisa 47. međunarodnog susreta pisaca u Beogradu
Da li je Toni Bler novi bestseler pisac? Ima li nečeg korisnog u tome da pisac iskusi poziv diplomate? Ko u vozu čita novine a ko knjige?
Odgovore na ova pitanja dali su nam učesnici 47. međunarodnog susreta pisaca koji je ove nedelje održan u Beogradu. Pisci iz 17 zemalja (Italije, Kine, Rumunije, Slovenije, Britanije, Turske, Norveške…) održali su pesničke večeri u Beogradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a tokom boravka u Srbiji posetili i Sremske Karlovce, Mrčajevce, Zaječar i Loznicu. U predahu između brojnih književnih nastupa pred publikom, s nekima od njih pričali smo o posebnostima literarnih scena na kojima stvaraju.
U kabinetu Luškova
Rumunski prozaik, pesnik i esejist, Nikita Danilov bio je ataše za štampu ambasade Rumunije u Moldaviji, a potom i ambasador. O svom diplomatskom iskustvu Danilov, međutim, govori vrlo nediplomatskim rečnikom. Šta me košta, kaže, nisam političar, ja sam pisac.
– Za to vreme nisam mogao da pišem jer je diplomatski medijum vrlo sterilan i nepovoljan. U ambasadi sam se osećao kao kod Velikog brata. Imao sam utisak da zidovi imaju uši i da me uvek neke oči nadgledaju. Ta činjenica obustavlja stvaralački rad, ali mi je to iskustvo kasnije koristilo za literarnu građu – kaže Danilov.
Posle dve godine provedene u diplomatiji, napisao je roman „Nevidljivi ambasador” o pritisku i moći, viđenoj iz njene unutrašnjosti. Jedna od većih izdavačkih kuća ga je bez zadrške objavila ove godine, verujući da to može da bude „žestoka stvar”. „Pre nego što sam otišao u diplomatiju, često sam pisao pamflete, pa su me mnoge partije napadale, i blago gazile. Verovatno su hteli da se spasu mog pera, pa su me poslali van zemlje. Sada ne bih nikada otišao u diplomatiju. Dosta je bilo!”, iskren je Danilov.
Ruski pesnik i novinar Aleksandar Gerasimov završio je moskovski tehnički fakultet i književni institut „Gorki”. Preveo je na ruski dela Laze Kostića, Zorana Kostića, Radomira Andrića, Vladislava Petkovića Disa. Umesto da kao novinar drži vlasti na budnom oku, Gerasimov je radio u pres-službi kod gradonačelnika Moskve…
– Radio sam u kabinetu Jurija Luškova, bavio se novinarstvom i pisao pesme, zašto je to nemoguće! Pisci, između ostalog, mogu da budu i veoma uspešni političari, jer im ljudi više veruju. Mene to za sada ne zanima. Kad pogledamo kroz vekove, poezija je ta koja ostaje, političari su prolazni.
Pesnik i univerzitetski profesor Slavomir Gvozdenovićpredsednik je Udruženja Srba u Rumuniji.Ponosan ješto suSrbi u Rumuniji napravili „jedan od najvećih poduhvata srpskoga rasejanja u poslednjih 100 godina” – Zbornik srpske književnosti u osam knjiga, na preko 5.000 stranica, od Svetog Save do danas, a jedna knjiga je posvećena srpskom rasejanju u celom svetu. Objavljena je u Temišvaru, a pretprošle godine promovisana i u Srbiji.
– Srpski pisci iz Rumunije rastrgnuti su između opštepoznatih književnih tema i onih zavičajnih. Veliki broj srpskih pisaca u rasejanju toj temi pomalo i robuje, na štetu kvaliteta i umetnosti. Udruženje književnika Srbije primilo ih je u svoje redove, i objavljuju im knjige i u Srbiji, jer većina njih i piše na maternjem jeziku – kaže Gvozdenović, dodajući da je dijaspora u Rumuniji preokupirana čuvanjem svojih škola, najpre srpske gimnazije „Dositej Obradović”, i da im je od matice potrebna pomoć, najviše udžbenika.
„U rumunskoj književnosti teme se kreću od rušenja komunističkog režima Nikolaja Čaušeskua, pa do toga kako preživeti u kriznim vremenima, ali i kako prevazići krizu u međuljudskim odnosima“, ispričao nam je Gvozdenović.
Pesnik i prevodilac iz Ljubljane Milan Jesih izgovorio je svoju pesmu u Kolarčevoj zadužbini samo u originalu, jer je „prevodiocima bila komplikovana da je prevedu za kratko vreme”. Kaže da je vrlo komplikovan čovek, i da je ritam njegove pesme, kao i strogo organizovana rima, noćna mora za prevodioce.
– Imam jednu, dobro predevenu, knjigu na srpskom jeziku,„Pesme”, 1982. u izdanju „Narodne knjige”, u prevodu Josipa Ostija. Ali tada još nisam rimovao, pisao sam u slobodnom stihu. Sam sam, inače, više prevodio drame nego poeziju.
Kriza u Britaniji
Britanska pesnikinja i violinistkinja Fiona Sampson završila je studije književnosti na Oksfordu i doktorirala. Urednik je časopisa „PoetryReview”, jednog od najstarijih književnih glasila u Britaniji.
Uređivala je i časopis „Orijent ekspres”, nazvan prema čuvenom vozu. „Objavljivali smo pisce postkomunističke Evrope, različite tradicije, subverzivne i mlade pisce, postmodernu prozu iz Rumunije, lirsku poeziju iz Estonije“, kaže gošća Beograda. Ona objašnjava da u Britaniji, kao vrlo praktičnom, visoko razvijenom tehnološkom društvu, danas poezija nije dovoljno cenjena. Da biste objaviti knjigu u zemlji koja ima 62 miliona stanovnika, morate raditi dugo i biti veoma dobri, kaže.
– Nije lako objaviti ni drugu knjigu. Izdavaštvo u Britaniji je u krizi, jer se elektronske knjige veoma brzo razvijaju i preplavljuju Internet. Veliki izdavači, čak i „Rendom haus“, objavljuju bestselere, memoare poznatih ličnosti, i kuvare. Na festivale se zovu uvek isti pisci. Teško je dobiti realnu sliku, pošto to nisu više smotre literature već pojedinih knjiga koje u senku bace sve ostale. Tako promocija knjige Tonija Blera bude važnija nego ostale festivalske promocije… Izgubili smo i kulturu čitanja. U vozu u Britaniji ljudi čitaju samo novine, dok se u Nemačkoj u vozu čitaju i knjige, kaže.
Iako je svetska ekonomska kriza, u Kini se kultura podjednako uspešno i brzo razvija, kao do sada, uključujući redovnu izdavačku produkciju, ali i stripove koji su posebno popularni, kaže kineski pisac Čeng Cičao koji piše književnu kritiku i dekan je na Institutu za književnost Seđijang provincije.
– Romani u Kini su neprikosnoveni, posebno istorijski. Potom su tražene knjige koje počinju sa „kako da…” – unapredite biznis, zaradite, uspete u životu. Iako država ima konkurse i daje stipendije, nijedan pisac ne živi isključivo od pisanja. Ukoliko se prepozna kvalitet, izdavači će podržati i mladog čoveka koji tek ulazi u svet književnosti. Kod nas zato postoje izdavačke kuće koje izdaju samo prve knjiga pisaca. Naše udruženje kineskih pisaca broji 8.000 članova, a pored toga svaka provincija ima i svoje udruženje – kaže Cičao.
Matematičko merenje tuge
Pesnikinja i diplomirani matematičarDiana Burazer iz Zagreba piše poeziju i književnu kritiku. Ona matematičkom preciznošću određuje količinu tuge u svojim stihovima, napisala je jedna kritičarka.
– Poezija u Hrvatskoj je uvek bila u senci proze. Pesnici su navikli da poklanjaju knjige, da zbirke poezije ne budu na lestvici čitanosti. Naši izdavači, pak, uvek su na pozitivnoj nuli – objave knjigu i pokriju svoje troškove. Svoju malu izdavačku kuću osnovala sam iz gušta, znam koliko je mladima teško da bilo šta objave. Uskoro ću objaviti zbirku pesama mlade Jelene Galijašević, Beograđanke koja se udala u Hrvatskoj. Upamtite to ime. Pred njom je velika budućnost. Njena poezija, toliko natopljena melanholijom, ostavila me je bez reči.
Vesna Bjelica, naša pesnikinja koja piše za decu, i živi u Kopenhagenu, rekla nam je da se u Danskoj i te kako vodi računa o izdavaštvu za decu, jer država s razlogom ulaže u sektor od kojeg će kasnije imati dobrobit za društvo.
– U Danskoj uopšte nema malih izdavačkih kuća. Međutim, u izdavaštvu postoje klanovi, i to je valjda uobičajena činjenica svuda u svetu. Pisci žive od svog pisanja, skromno doduše, i većina njih se bavi dodatnim poslom, najčešće prevodilaštvom.
Mirjana Sretenović
Mirjana Sretenović
objavljeno: 02/10/2010
Pogledaj vesti o: Veliki Brat
