Izvor: Politika, 11.Apr.2010, 00:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ra­da­nov Spar­ta­nac pro­tiv Ve­li­kog bra­ta

Za­hva­lju­ju­ći ne­ko­li­ci­ni mla­dih auto­ra, ko­ji se pot­pi­su­ju kao TKV, AiR, 352 i Si­la, Be­o­grad je po­stao bo­ga­ti­ji za je­dan od u sve­tu naj­po­pu­lar­ni­jih ob­li­ka „ulič­ne umet­no­sti”

Po­bi­ja­ju­ći pra­zni­nu be­ton­skih zi­do­va no­vo­be­o­grad­skih „spa­va­o­ni­ca“, pre­kri­va­ju­ći le­pro­zna li­ca dav­no olju­šte­nih, za­pu­šte­nih fa­sa­da, tra­fo-sta­ni­ca i skri­ve­nih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pro­la­za u cen­tru gra­da, sten­si­li po­la­ko osva­ja­ju srp­sku pre­sto­ni­cu. Rat­nik sa cr­ve­nim pla­štom, Mil­ka Ca­nić i nje­no ču­ve­no „Do­bro ve­če“ u „Sla­ga­li­ci“, Mu­ha­med Ali nad obo­re­nim pro­tiv­ni­kom, Klint Is­tvud kao „pr­lja­vi in­spek­tor Ha­ri“, Džo­ni Dep kao Svi­ni Tod, „pa­kle­ni ber­be­rin iz uli­ce Flit“, ri­ba po­le­tu­ša sa lo­vo­ro­vom gran­či­com… Ne­ki od ovih pre­po­zna­tlji­vih cr­te­ža, pot­pi­sa­nih sa AiR, po­na­vlja­ju se i go­di­na­ma op­sta­ju me­đu iša­ra­nim gra­fi­ti­ma, od dru­gih je osta­la sa­mo za­be­le­ška na fo­to­gra­fi­ji, tek mr­lja na zi­du, ili ni to­li­ko.

– Ta­kva je sud­bi­na sten­si­la: da uka­žu na ne­što, da pre­ne­su po­ru­ku i da ne­sta­nu, pre­kre­če­ni ili sru­še­ni za­jed­no sa zi­dom na ko­jem su na­sta­li. Kao ni dru­gim ob­li­ci­ma „ulič­ne umet­no­sti“, ni nji­ma ni­je su­đe­no da du­go tra­ju, ali za­to ima­ju tu neo­gra­ni­če­nu slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja i pro­sto­ra (ceo grad je, prak­tič­no, na­še sli­kar­sko plat­no) i pred­nost da do­pi­ru do ve­li­kog bro­ja lju­di ko­ji, ako že­le, mo­gu i sa­mi da ne­što do­pi­šu ili do­cr­ta­ju, što nas uvek ob­ra­du­je. Sten­si­li su ne­ka vr­sta jav­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, za­to su mi to­li­ko dra­gi – ka­že Ra­dan, stu­dent in­du­strij­skog di­zaj­na, autor ra­do­va pot­pi­sa­nih kao AiR. Uz TKV, Si­lu i 352 (od­no­sno gru­pu „Elek­tro­si­la 2“ ko­ja se u me­đu­vre­me­nu raz­i­šla) on pred­sta­vlja glav­ne cr­ta­če sten­si­la u Be­o­gra­du. Nji­ho­va pu­na ime­na i li­ca za­sad mo­ra­ju osta­ti taj­na, u su­prot­nom bi mo­gli do­ći u su­kob sa za­ko­nom, jer ova vr­sta umet­no­sti (još) ni­je le­ga­li­zo­va­na.

Sten­si­li su, na­i­me, u sve­tu, pa i kod nas, na­sta­li kao ob­lik po­bu­ne (pr­vi be­o­grad­ski sten­sil je bi­la steg­nu­ta pe­sni­ca „Ot­po­ra“). Nji­ho­vim auto­ri­ma ni­je sta­lo do sla­ve i pro­fi­ta, već da iz­ra­ze svoj stav i po­de­le ga sa dru­gi­ma, da uka­žu na po­ja­ve u dru­štvu ko­je sma­tra­ju lo­šim, da po­ša­lju od­re­đe­nu (po­li­tič­ku) po­ru­ku i da po­kre­nu pro­me­ne, ali i da ulep­ša­ju svoj grad i svo­ju ži­vot­nu sre­di­nu. Oni to po­sti­žu po­na­vlja­njem ne­kog mo­ti­va u jed­no­stav­noj, či­stoj for­mi bli­skoj pop-ar­tu, če­sto ko­ri­ste­ći kao osno­vu po­zna­te sim­bo­le ili li­ko­ve.

– Moj Spar­ta­nac, rat­nik sa ko­pljem, šti­tom i cr­ve­nim pla­štom ko­ga mo­že­te vi­de­ti, uz mno­ge dru­ge sten­si­le, na za­če­lju zgra­de Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kog fa­kul­te­ta, in­spi­ri­san je stri­pom Fren­ka Mi­le­ra „300“ i knji­gom „Og­nje­na ka­pi­ja“. Ide­ja mi je bi­la, s jed­ne stra­ne, da skre­nem pa­žnju lju­di sa isto­i­me­nog fil­ma na strip ko­ji je ne­u­po­re­di­vo bo­lji, a sa dru­ge da re­a­fir­mi­šem spar­tan­ske vred­no­sti ča­sti, is­traj­no­sti, hra­bro­sti, uza­jam­nog po­što­va­nja i po­ve­re­nja, ko­je su, či­ni mi se, u na­šem sa­vre­me­nom dru­štvu sa­svim iz­ble­de­le – tu­ma­či Ra­dan je­dan od svo­jih omi­lje­nih li­ko­va. Naj­vi­še ga je, ka­že, ob­ra­do­va­lo kad je na uli­ci čuo jed­nog ma­li­ša­na da od oca tra­ži da ga pre­ve­de pre­ko uli­ce „da opet vi­di vi­te­za“.

Ot­ku­da pot­pis AiR?

– Skra­će­ni­ca od „Auto­ma­ti­za­ci­ja i ro­bo­ti­ka“ po­ti­če od isto­i­me­nog pred­me­ta ko­ji sam obo­ža­vao u sred­njoj ško­li. Ma­šin­ski me­ha­ni­zmi su me fa­sci­ni­ra­li, mo­ji pr­vi cr­te­ži, na­sta­li u ku­ći, bi­li su nji­ma in­spi­ri­sa­ni. Ra­do­vi sa ko­ji­ma sam, ka­sni­je, iza­šao na uli­cu bi­li su na­dah­nu­ti stri­po­vi­ma Mi­le­ra, Ajz­ne­ra, Fra­ze­te, Mi­njo­le, En­ki­ja Bi­la­la… A osnov­na po­kre­tač­ka ide­ja, zbog ko­je sam uop­šte pri­be­gao sten­si­li­ma, je­ste že­lja da po­nu­dim lju­di­ma ne­što le­po, za­bav­no, mo­žda i po­uč­no, što će ih pod­sta­ći da na dru­ga­či­ji na­čin raz­mi­sle o se­bi, dru­gi­ma i svom gra­du – na­vo­di naš sa­go­vor­nik.

Tu „po­zi­tiv­nu po­kre­tač­ku ener­gi­ju“ sten­si­la ko­ja u obo­stra­noj ano­nim­no­sti zbli­ža­va auto­re i po­sma­tra­če i otva­ra mo­guć­nost za uza­jam­nu raz­me­nu mi­šlje­nja i ose­ća­nja mla­di umet­nik su­prot­sta­vlja ne­ga­tiv­noj ener­gi­ji sa­vre­me­nog po­tro­šač­kog dru­štva u ko­jem smo svi „objek­ti“, i ko­je nam ume­sto pra­vih vred­no­sti i ta­len­ta nu­di pro­la­znu sla­vu „Ve­li­kog bra­ta“.

Alek­san­dra Mi­jal­ko­vić

-------------------------------------

Cr­tež, ša­blon, sli­ka

„Pr­vo iz­ra­dim cr­tež, slo­bod­nom ru­kom na pa­pi­ru ili kom­pju­ter­ski, on­da na osno­vu nje­ga na­pra­vim ša­blon od kar­to­na ili pla­stič­ne fo­li­je. Kad pro­na­đem od­go­va­ra­ju­će me­sto u gra­du, odem ta­mo uve­če sa or­ta­kom (on mi ču­va stra­žu), pri­slo­nim ša­blon uz po­vr­ši­nu i po­pr­skam ga spre­jom u bo­ji. Mo­ram da ra­dim br­zo i pre­ci­zno, za­to se uglav­nom dr­žim ma­lih for­ma­ta“, ob­ja­šnja­va Ra­dan.  

[objavljeno: 11/04/2010]
Pogledaj vesti o: Veliki Brat

Nastavak na Politika...