Izvor: Politika, 28.Apr.2013, 13:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aplauzi Velikom bratu
Lov na teroriste i u Bostonu oživeo debatu o sveopštem video-nadzoru: da li se za malo zaštite daje previše
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Ako je 11. septembar 2001. bio velika nacionalna trauma koja još nije prošla, 15. april je doneo samo još jedan šok – jedan među mnogima – čije je dejstvo gotovo iščilelo.
Potraga za Osamom bin Ladenom trajala je celu deceniju, dok je lov na dva momka koja su svoje rance sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bombama hladnokrvno postavila ispred nogu gledalaca Bostonskog maratona završen već posle pet dana.
Braća Carnajev su uhvaćena zahvaljujući video-snimcima kamera za nadzor. Ef-Bi-Aj ih je prvo, uz izdašnu pomoć građana, identifikovao, a ostalo je manje-više bilo rutinska policijska operacija, koja je sprovedena uz veliku medijsku pompu, ali i sa polovičnim uspehom, jer je jedan od osumnjičenih stradao, dok je drugi uhvaćen teško ranjen.
Ono što je najnoviji slučaj terorizma na američkom tlu izdvojio od svih prethodnih, jeste upravo uloga velikog sistema za video-nadzor koji je danas deo komunalne infrastrukture svih gradova. Bilo da su policijske (komunalne) ili komercijalne (privatne, radi zaštite trgovina, banaka, benzinskih pumpi), kamere su stalno dežurne oči koje bez prestanka osmatraju javni urbani prostor.
Građani su ih ili svesni ili nisu; podsetnik često dođe u obliku slike kao dokaza kazne za prekoračenu brzinu ili za prolazak kroz crveno na semaforu, što je ovde koliko u funkciji saobraćajnog reda toliko i radi popunjavanja gradskih kasa.
Neki radoznali novinari su tim povodom otkrili i da kamere na raskrsnicama imaju i drugu, malo znanu funkciju: ne pale se samo kad se napravi saobraćajni prekršaj nego i neprestano snimaju registarske tablice, što omogućava da se uz pomoć softvera prati kretanje nekog automobila.
Veliki brat je ovoga puta dobio aplauze za pomoć u hvatanju terorista, ali je, kad je drama završena, došlo do predomišljanja. Pa čekajte, kamere nemaju senzore koji razlikuju loše momke od građana koji poštuju red i zakon.
U svakom momentu, kada napuste privatnost sopstvenog doma, u fokusu nekog objektiva su i jedni i drugi. Evidentira se, dakle, gde je neko u kom momentu bio, s kim se družio, šta je nosio.
Nema više anonimnosti ni u gomili.
Tehnologija je za to već pokazala svoju delotvornost, a posle bostonskog raspleta preovladali su glasovi da je treba još. Ali je otvorena i nova runda debate o tome da li se na taj način dobilo više bezbednosti nego što se izgubilo privatnosti.
Da li smo se, drugim rečima, za malo dodatne sigurnosti (kamere nisu sprečile diverziju na maratonu, samo su pomogle da se otkriju počinioci), odrekli previše ličnih sloboda?
To je od 11. septembra 2001. ovde stalno aktuelna dilema: da li je moguća koegzistencija između otvorenog društva i sveopšteg nadgledanja? Sve je, doduše, danas trgovina: da bi se nešto dobilo mora se nešto dati, ali tehnologija video-nadzora izaziva nelagode koje su veće od drugih vidova ugrožavanja privatnosti u digitalnoj eri.
U ovom pogledu danas prednjači Njujork: na Menhetnu je oko 3.000 kamera, što je, doduše, mnogo manje nego što ih je u centralnom Londonu (Velika Britanija je svetski rekorder u broju ovih uređaja za nadzor: prema nekim računicama ima ih oko dva miliona, zvaničnih i privatnih, a samo londonski metro nadzire 11.000 objektiva).
U Bostonu ih je tek 150 kojima upravljaju gradske službe. Braća Carnajev su inače prepoznata na snimcima kamera obližnje robne kuće „Lord i Tejlor”, što je bio povod i za pitanje po kojim pravilima i sa kakvim dozvolama je organizovan taj „privatni” nadzor.
Uobičajeni argument koji se poteže u prilog većem nadgledanju jeste da „ne treba da brinete ako nemate ništa da sakrijete”. Na drugoj strani su pitanja poput onih ko ima pravo, po kojoj proceduri i u koje svrhe da gleda ono što se snima ili što je već snimljeno.
Više kamera, ističu aktivisti Američke unije za građanske slobode (ACLU), ne samo da vlastima pružaju više informacija o ljudima nego i ljudima smanjuju kontrolu nad vlastima.
Ali šta je sa pomoći koju nadzor pruža borbi protiv kriminala? S tim u vezi, proteklih dana su iznošeni podaci iz raznih studija.
Po jednoj, kad su kamere 1995. postavljene u svakojakim kriminalom zaraženom centru Baltimora, nasilje je smanjeno za 23 odsto, a sva krivična dela za četvrtinu.
Slično istraživanje je, međutim, pokazalo da kamere ni približno nisu bile tako delotvorne u prestonici, Vašingtonu, što je objašnjeno strože regulisanim režimom njihovog korišćenja, iz čega proističe zaključak da što je manje nadzora nad nadzornicima, to bolje.
Sledeći korak u tehnologiji nadzora je spajanje onoga što beleže kamere sa veštačkom inteligencijom. Nekoliko kompanija je već prikazalo softver koji navodno omogućava da se kriminal uoči pre nego što se dogodi.
Kompanija „BRS labs” je za potrebe javnog transporta San Franciska napravila sistem za nadzor koji policiju alarmira kad kod kompjuter evidentira neko „neobično ili nenormalno ponašanje”.
Ovaj softver snimanjem nekog prostora u dužem vremenskom periodu određuje šta je „normalno”, da bi potom sistem mogao da reaguje na ono što nije. Na primer, kad neko ostavi svoju torbu i udalji se – tačno ono što se dogodilo blizu ciljne linije Bostonskog maratona.
Amerikanci po pravilu ne vole Velikog brata, sve dok se ne suoče sa situacijama poput ove. A kad iznesu nedoumice, odmah budu zatrpani argumentima da je nadzor u njihovom interesu i da privatnost izostaje i je ne narušavaju kamere.
Naime, svako danas ima mobilni telefon koji pedantno evidentira kretanje, negde se beleže sve aktivnosti na internetu, Ef-Bi-Aj i NSA prisluškuju razgovore i čitaju imejlove, a i u ovoj debati malo su pominjane oči koje gledaju s neba: kamere iz satelita.
„Ako ste bezbedni u svom domu, a niste bezbedni na ulici, onda je vaša privatnost samo šupalj koncept”, izneo je, kao bespogovorni adut, Džim Pesko, izvršni direktor „Bratskog reda policije”, neke vrste sindikata i lobija američkih policajaca sa 325.000 članova.
Utisak je da su zagovornici većeg nadzora bili uverljiviji od protivnika. Uostalom, i pre nego što je događaj u Bostonu pokrenuo novi krug polemika, izuzetno aktivni gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg je odbacio sve primedbe aktivista ACLU, koji su se žalili ne samo na kamere na Menhetnu nego i na najavu da će nadzor u dogledno vreme biti vršen i iz dronova, bespilotnih letelica.
„Videćete”, poručio im je Blumberg, „sa napredovanjem tehnologije za pet godina kamere će biti svugde. Nema nikakve svrhe kuknjava ’O, pa to je Veliki brat’. Naviknite se na to.”
Milan Mišić
objavljeno: 28/04/2013
Pogledaj vesti o: Osama Bin Laden
