Izvor: Politika, 09.Jun.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beleženje narodnog predanja, od drekavaca do darkera
Studenti Filološkog fakulteta, u okviru terenskog istraživanja folklora beleže bajke, verovanja, bajalice, ratne priče…
Unuci na Fejsbuku i Tviteru, baka priča narodne pripovetke, kazuje lirske i epske pesme. U zapadnoj Evropi tradicionalni folklor odavno ne živi u usmenom prenošenju, a u Srbiji se još, mada sve ređe, mogu čuti bajke, predanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pesme, bajalice, priče o susretima sa natprirodnim bićima i brojna verovanja o vampirima, drekavcima, vilama i videti pokladne povorke. Dok sela izumiru, retki istraživači rade na tome da zabeleže ono što se sačuvalo iz davnih vremena, ali i ono što je donelo moderno doba.
Među tim istraživačima su i studenti beogradskog Filološkog fakulteta sa svojom profesorkom Sonjom Petrović. Na kursu „Terensko istraživanje folklora”, čiji praktični deo podrazumeva beleženje narodnog blaga, za sada je prikupljeno više od 200 terenskih zbirki priča, verovanja, običaja...
Nema ograničenja u pogledu tema, studenti ih sami biraju u skladu sa svojim interesovanjima i mogućnostima. Beležili su gotovo sve folklorne oblike i prakse, razne običaje životnog i godišnjeg ciklusa, snimali pokladne povorke, opisivali stare zanate i folklorne manifestacije, pravili intervjue o kultnim mestima, manastirima, izvorima lekovitih voda, zapisivali snove i strašne priče, način spravljanja obrednog hleba ili pečenja rakije.
Uz smernice i savete koje je dobila od Biljane Sikimić, višeg naučnog savetnika sa Balkanološkog instituta, koja se godinama bavi terenskim istraživanjem folklora, profesorka Petrović kaže da je folklor postavila vrlo široko, tako da on zahvata i bajalice, ali i grafite, epske pa i navijačke pesme.
– Folklor se neprekidno menja, tradicionalni živi u sećanjima ponekih starijih ljudi na ono što su zapamtili od ranijih generacija ili iz čitanki i zbirki Vuka Karadžića i neće se stvarati ponovo u istom obliku. Dolazi neki drugi folklor, nastao na osnovu onog starog – kaže profesorka Petrović.
Tom modernom folklornom stvaralaštvu pripadaju, na primer, terenske zbirke o urbanim legendama, parodijama narodnih pesama, „darkerima”, zidnim grafitima, vicevima, navijačkim pesmama, hevi metal obradama tradicionalnih pesama, poput „Marijo, bela kumrijo“.
– Pored tradicionalnih folklornih žanrova – bajki, pesama, predanja, bajalica i poslovica, otvorili su se brojni žanrovi. Fascinantne su priče o životu ili usmene istorije. Nekada su to vrlo potresne priče iz rata. Jedna studentkinja zabeležila je sećanja svoje prabake, bake i majke. Sve tri su preživele po jedan rat, a posebno je bila tragična sudbina majke moje studentkinje kojoj je muž poginuo u poslednjem ratu, a ona sa detetom i trudna iz Hrvatske došla do Kraljeva, pa posle do Beograda. Sve su želele da govore o svojoj istoriji, da ostane zabeleženo to kroz šta su one prošle – kaže profesorka Petrović.
Svet to beleži se na diktafonima, mobilnim telefonima, kamerama, obrađuje, prebacuje na diskove, čuva i u tekstualnoj verziji, uz poseban protokol koji podrazumeva podatke o mestu i vremenu beleženja, imenima sagovornika, sadržaju građe kako bi se lakše pretraživala i proučavala. Sagovornici su najčešće iz kruga porodice i poznanika, ali i nepoznati.
– Kada unuk kaže: „Baba, pričaj mi, treba mi za ocenu”, ona će sa punim poverenjem da ispriča ono što zna i pamti. Ali, ne uvek. Jedan student mi je rekao da mu njegov deda stalno priča o ratu, ali snimkom nije bio zadovoljan jer mu je mnogo puta pre toga pričao i lepše i duže – priča Sonja Petrović.
Profesorka, takođe, nastavlja jednu tradiciju: radi ono čime su se bavili i njeni profesori, što je i ona radila kao student. Terensko istraživanje studenata književnosti, jezika i etnologije, koje se početkom osamdesetih godina odvijalo u okviru Mladih istraživača Srbije, zamrlo je već krajem te iste decenije, da bi se Bolonjskom reformom ponovo stvorila mogućnost da kroz poseban kurs akademci nastave ono što su nekada radile njihove kolege. Sledeći veliki korak bio bi da se obimna terenska građa, prvenstveno ona koja se čuva u različitim naučnim institucijama, objedini, digitalizuje i sistematizuje, pohrani u jedinstvenu bazu podataka dostupnu svima.
– U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti čuva se oko 485 zbirki. Započeta je digitalizacija, snimljeno je ukupno 12 zbirki i tu se stalo jer nema novca, iako za taj posao nisu potrebna neka velika sredstva. Poseban problem je što ne postoji jedna institucija koja se bavi folklorom. Sve bivše jugoslovenske republike imaju institut za proučavanje folklora, ali mi ga nemamo, a baš ta baština je najvrednije što bismo, kao mala država s malo para, mogli da predstavimo kao svoj kulturni kapital – ističe profesorka Petrović.
Jelena Čalija
objavljeno: 10.06.2011.
