Izvor: Politika, 14.Jul.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na splavu bez šrafova i eksera
Sve ozbiljno izgrađeno u Beogradu bilo je za vreme Josipa Broza. Nisam njegov ljubitelj, ali tada moje kolege nisu zavisile od političara, kaže arhitekta Đorđe Bobić
Prvi arhitektonski projekat koji je posle studija potpisao Đorđe Bobić bio je krematorijum na Novom Beogradu!
I od tada mu je krenulo: radio je urbanistički plan Beograda, projekat Svetosavskog trga, rekonstruisao pijacu Zeleni venac, osmislio strelište u Titogradu, sportsku salu u Splitu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rekreativni park u Parizu, marinu u Libiji, kompleks hotela u Zanzibaru, hotel u Sočiju, i još mnogo toga, a nedavno je sam sazidao splav na Adi, bez ijednog šrafa, eksera i metalne konstrukcije.
Dok trenutno piše knjigu „Iznuđena arhitektura”, i razmatra od čega sve arhitekta zavisi: zatečenog nasleđa, ekonomskog trenutka, političkog sistema i investitora, u izdanju „Orion arta” izašle su dve Bobićeve knjige – „Linije”, sa crtežima i kratkim stripovima, i „Traganje za gradom”, zbirka članaka i dosadašnjih projekata.
– U tekstu „O urbanizmu i drugu Titu”, objasnio sam da sve ozbiljno izgrađeno u Beogradu bilo je za vreme Josipa Broza. Nisam njegov ljubitelj, ali tada moje kolege nisu zavisile od političara. Ključno je da je javnost bila više uključena u urbanistička pitanja Beograda – kaže Đorđe Bobić koji je bio gradski arhitekta od 2004. do 2008. godine.
Tada je pokušao da okrene stvar, i da građani počnu da se pitaju za mišljenje na javnim raspravama o promenama u svom gradu. Češći je slučaj, ipak, kada u njihovo ime odlučuju političari.
– Ne volim da se koncentrišem na „Beograd na vodi”, ali to je dobar primer, pored hrasta na auto-putu, i bazilike koju će da zatrpaju.
Za 50 godina nije se desilo da je struka toliko ujedinjena oko jedne teme. Niko nije protiv da se taj deo grada uredi, ali s ozbiljnom javnom raspravom, finansijskom analizom i svega što profesionalci nalažu. Akademija nauka je reklada je to loša ideja, a vlast kaže da su oni protiv razvoja društva – ističe Bobić.
Na Beograd na vodi bilo je oko 2.000 primedaba, a onda se, kako dodaje, pojavila komisija koja je stručna, ali birana po partijskom ključu, i ona odlučuje ko je u pravu, a ko nije. Najveći broj tih primedaba, kako kaže komisija,„ne odnosi se na temu”. Problem je, smatra Bobić, što kod nas ne postoji esnaf priznat od države. Društvo arhitekata Beograda je udruženje građana i nema izvršnu moć.
–U Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj postoji cenovnikiza kojeg stoji esnaf, i ko izađe na tržište ispod te cene, gubi licencu. Kod nas svako ima svoju cenu i to urušava profesiju.Beograd je prevelik, i ne postoji mehanizam koji bi ljudima objasnio da ono što se dešava na Voždovcu, tiče se ionih sa Savskog venca. U tranziciji građani su izgubili interesovanje za javni interes. Oni reaguju samo ako se nešto ružno gradi u komšiluku, pa će time vrednost njihove imovine opasti. Stranci su uspeli da ujedine privatno i javno – kaže Đorđe Bobić.
Razgovaramo s njim kod SKC-a, u blizini zidne fontane „Slap” na zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koju je Bobić projektovao sa Čedomirom Vasićem, za Deveti samit nesvrstanih 1989. Na mestu pozorišta nekada je, kaže, bila jahačka škola, dvorski manjež. Krasnov, arhitekta klasične forme, napravio je fasadu pozorišta, koja je trajala i posle Drugog svetskog rata, kada je odlučeno da arhitekta Belobrk napravi modernistički zaokret. Preko cele te fasade, ne dirajući je, sazidao je zid od cigle, napravio mali izlog i lep trem. To je trajalo tako sve dok zid nije počeo da se ljušti, pa je Jovan Ćirilov pozvao u pomoć Bobića.
– Majstori su deo tog zida srušili, i otkrili smo da iza zida postoji cela fasada. Očuvana, savršena. Deo smo otkrili, Belobrkovu fasadu sačuvali dve trećine kao deo istorije pozorišta i gradskih promena, i tako je stajalo sve do požara u JDP-u. Potom su kolege napravile novu, sjajnu zgradu, rekonstruisali fasadu po viziji Krasnova i pokrili je staklom –kaže ovaj arhitekta, koji sebe voli da naziva disidentom.
Evo i zašto. Bile su to sedamdesete, gradonačelnik Živorad Kovačević. Predloženo je da se gradi most na Adi, po sredini Ade. Bobić se protivio tome i sa Borkom Pavićević napravio je predstavu „Most za četvrti milenijum” kao kontrareakciju.
–Posle 10 dana zove me sekretarica gradonačelnika, kod njega na kafu. Tu se smrznem od straha. Stavim kravatu i odem. Pričali smo o svemu i gradonačelnik kaže da je gledao snimak predstave. Nismo imali pojma da nas neko snima. I kaže: „Ja mislim da ste vi u pravu!” Taj most bio je samo ucrtan u generalnom planu, i pao je u zaborav, jer ništa ne bi ostalo od Ade. Kao gradski arhitekta napisao sam pismo Vladi i urbanističkom zavodu, da se most izmesti na vrh Ade, gde neće smetati. Tako je i bilo – priseća se arhitekta.
Kaže da je bilo i konkursa na kojima nije bio uspešan. Bilo je i nagrada. Poslednja je ona za najlepši splav na Adi s početka teksta.
Mirjana Sretenović
Pogledaj vesti o: Sveti Sava, Pariz, Libija
.jpg)
