Izvor: Politika, 13.Mar.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjige nisu što su nekad bile
Nemam iluzija o položaju naše književnosti u belom svetu. Oni koji se u našim novinama hvale velikim uspesima u Evropi, uglavnom vam pričaju bajke
Iz Poatjea, u Francuskoj, gde trenutno živi, Milovan Danojlić se sprema na put u Lajpcig, gde će biti predstavljena njegova knjiga „Dragi moj Petroviću”, na nemačkom jeziku (izdavač „Zurkamp”). Knjiga je objavljena u prevodu Jelene i Maše Dabić.
Na Sajam u Lajpcigu putujete kao jedan od pisaca čija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je knjiga izašla u Nemačkoj. Lep uspeh, zar ne?
Kako se uzme... Naše knjige na Zapadu nemaju zavidnu prođu, ni naročiti prijem kod kritike. Previše je izdanja po knjižarama da bi se one uopšte zapazile. Uspeh je čisto statističke prirode: što je više prevedenih naslova, to se jače potvrđuje naša materijalna prisutnost u ovom delu Gutenbergove galaksije. Stvara se kritična masa koja se, svojom brojnošću, nameće eventualnim izučavaocima i onima koji, iz bilo kog razloga, požele da se obaveste o kulturnom naporu jedne male zemlje i jednog malog naroda. Dobit valja računati na duže staze. U eri numeričke civilizacije ni knjiga nije ono što je nekad bila.
Roman je i kod naših čitalaca naišao na lep prijem?
Objavljen je pre punih 25 godina i odslikava nezdravu atmosferu iz poslednjih godina Brozove vladavine, u predvečerje raspada zajedničke države. Dosad je izišao u Francuskoj i Švedskoj, gde je, takođe, naišao na lep prijem.
A u Nemačkoj?
Od izdavača sam dobio poruku da je, po oceni vodećih kritičara, stavljen na prvo mesto Bestenlisteza mesec februar. Ne znam kako to da shvatim. Možda sam na prvo mesto izbio zahvaljujući abecednom redu... Nemam iluzija o položaju naše književnosti u belom svetu. Oni koji se u našim novinama hvale velikim uspesima u Evropi, uglavnom vam pričaju bajke.
Koliko je Vaših dela prevedeno na strane jezike?
Ne mnogo, a opet dovoljno s obzirom na vrstu proze koju pišem. Izišle su mi četiri knjige u Francuskoj, dve u Makedoniji, po jedna u Nemačkoj, Švedskoj, Mađarskoj i Sloveniji, i jedan veći izbor stihova u Rusiji. Ne spadam u tiražne pisce. Bavljenje književnošću je težak posao, za brigu o plasmanu nemam volje ni snage.
Time bi trebalo da se bavi država...
Naša je, kao što znate, siromašna, a i kad bi imala sredstava, ne verujem da bi to radila dobro. Tu bi tek nastao haos, borba između povlašćenih i zapostavljenih, razne nameštaljke i zloupotrebe. Država bi trebalo da daje stipendije za lingvističke boravke darovitim stranim studentima, budućim prevodiocima, a oni bi već nalazili izdavače, ili bi izdavači nalazili njih.
Kako ste Vi našli prevodioca za roman „Dragi moj Petroviću”?
Jelenu i Mašu Dabić ne poznajem lično, našao ih je izdavač. Nisu mi se, za vreme rada, javljale. Saradnik „Zidojče cajtunga” reče mi preko telefona da je prevod dobar, pa mi ostaje da im, ovako, preko novina zahvalim.
Vi ste i sami preveli desetak knjiga sa ruskog, engleskog i francuskog jezika. Jesu li muke s prevođenjem veće nego muke s pisanjem?
Slične su, a ipak nešto drugačije. Uglavnom sam se bavio prepevavanjem poezije, gde su teškoće specifične, a stvaralački udeo ako ne veći, ono vidniji nego u prevođenju proze. Jedan izdavač mi je nedavno predložio da izda komplet mojih pesničkih prevoda, u šest knjiga. Biće tu dvadesetak hiljada stihova.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 14.03.2011
Pogledaj vesti o: Sajam knjiga
