Izvor: Glas javnosti, 30.Okt.2009, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Puče ukopni opanak!
Prošarali oblaci nebo nad Pešterom. Cela visoravan okolo čas sija pod mlečno blagom mesečinom, čas tone u pomrčinu čim kakav veći oblak zakloni Mesec. Desno od Golije, iza nazubljenih vrhova, zaustavljeni oblaci, ko da je neko raširio veliku crnu zastavu. Nanizani, veliki i teški, prete nevremenom. Teraju strah u kosti. Zjapi tmina kao neka rupetina. Gore, nebom, veliki žuti mesec plovi među oblacima. Čas malim okruglim, blještavih belih ivica, a čas ti oblaci postaju veliki crni >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zastori koji prosto vise nad pešterskim brdima. Jednim krajem vezani za nebo, drugim padaju do zemlje... U daljini, po golim brdima, treperi tek po koje svetlo. Poljem suklja hladnoća, miriše na sneg... Kroz sasušenu travu, koja šušti, mrvi se pod nogama, izanđalu od nedavnog prvog snega, tek povremeno zazviždi severac, sklapajući opštu sliku koja istovremeno odiše nekim natprirodnim mirom i u isti je čas duboko uznemirujuća...
Glas iz tame
Zaustavih kola kraj puta, izađoh napolje na noćnu hladnoću, onda dugo stajah opčinjen mesečinom i onim crnilom koje je kuljalo od Golije... Levo su bili Karajukića bunari, napred Sjenica, iza Duga Poljana... Onda mi se učinilo da negde levo rže konj. Ispod puta čulo se gde neko krši granje i tek kad sam se preko ivice nagao preko, malo u strančici, videla se i kućica. Na ćošku, pod strehom, čkiljila je sijalica, zračak svetla izbijao je iz sobice...
- Čekaj, majstore, da te nešta upitam - već je odozdo dopro glas - slabašan, zadihan...
Stajao sam na putu, utom je i poveliki oblak zaklonio mesec, kada je ispred, u barici, zašljapkala prilika...
- Da nemaš, bogati, malo ljepka u kolima... Maločas je jedan staj’o s kolima đe i ti, ali on nemade...
- Nemam, bogami - jedva dođoh sebi...
Tren kasnije razmakoše se i oblaci i već sam pred sobom mogao da vidim čičicu pod šajkačom gde u ruci drži - opanak...
- Pogledni bogati... Danas mi se raskinu opanak... Da nemaš malo ljepka...
Presabirao sam se na putu, nemam lepka za krpljenje guma u kolima...
- Skoro sam kupio opanke. Danas desni puče... Ja bio za govedima, jedva se vratio do štale... Ugazim u potok, ukvasiše se čarape... Bio mi klječkot u ovom desnom opanku, eno vidi...
Šta ću, prihvatim se opanka, on sav kaljav, mokar, stvarno pukao pozadi, ne vredi ni pet para...
Zađe ponovo mesec za oblak, nasta pomrčina na putu, onaj čičica ne mrda...
- Nekad su šoferi obavezno imali ljepka u kolima! Pogledni bogati da nemaš... A, sa čim krpiš gumu kad ti se probuši?
Nemadoh kud. Uđosmo u kola da tražimo... Uđe i čiča... Uđe i opori miris luča i dima, znoja... Preturih sve police, čiči za ljubav zavirih i pod sedišta, lepka nema, pa nema... Čičica se skupio na sedištu, prati šta ja radim pod svetlom, drži onaj opanak u ruci, viče, poglednide još ovde, da se nije zavukao...
Kako bos na onaj svijet
Na glavi mu izbledela šajkača. Vide se kolutovi od znoja. Ispod jedva vire vodnjikave oči, sakrile se pod obrve. Ispod šajkače vise još dva, tri pramena bele kose... Ispale jagodice. Kad progovori, vide se tri zuba... Na nogama vojničke sive pantalone, one što su nekad vojsci bile izlazne... I one izlizane, na kolenima već pocrnele... Gore džemper, oko vrata osula se pređa, na stamku poveća rupa, vidi se košulja... Preko kožuh. Na nogama novi opanci, a kaiši nezakopčani, vise na obe strane...
Ne promače mu da sam mu video nove opanke na nogama...
- Aaaa... Ovo su mi štedni... Kad idem u Sjenicu četvrtkom... A račun’o sam da mi bidnu i ukopni... Ako ih sad počnem obuvati za govedima, u čemu ću u Sjenicu i na onaj svijet... - čkiljio je čičica levim okom i zagledao me...
Uzmem ponovo onaj opanak iz njegove ruke, ruka mu crna, smežurala se koža... Pod svetlom pogledam da se nešto ne može učiniti.... Jok... Opanak se beznadežno rascepio, unutra još stoji mokar obojak izrezan od crnog sukna... Po suknu se rasteglo blato...
- Probo ja maloprije u magazi, kad mi onaj tvoj kolega reče da nema ljepka, da ga uvežem kanapom, jok... Probo i nekom žicom, ne more... Da mi je samo malo ljepka... Naš‘o sam malo gume, ja bih to zalijepio... Vako ništa... - još me je zagledao, kao da se nada da ću iz neke tajne pregrade izvući skrivenu tubu lepka...
Izađe iz kola sav neveseo. Snužden.
- Fala i doviđenja - jedva pritvori vrata.
Krenem ka Sjenici... Bi mi ga žao... Sinu mi u trenutku, mogao sam uzeti onaj opanak, zakrpiti negde usput, pa mu sutra poslati poštom... Okrenem se i vratim nazad... Jedva nađem ono proširenje gde me zatekao čiča. Na ivicu puta, dole, ugašeno svetlo...
- Čiča, oooo čičaaaaa...
Ništa.
- Đedeeeeeee... Ima li kogaaaa...
Nigde nikoga... Ili je zaspao, ili je otišao kroz selo. Ka svetlima koja su svetlucala u daljini, da traži lepka... Da ujutru ima šta obuti kad ispusti goveda na pašu...
