Izvor: Objava, 03.Sep.2020, 13:06

ГРАД ЈУНАКА

Алексиначки крај је у Првом српском устанку ослобођен јануара 1806. године. У пролеће те исте године Вучо Жикић, аустријски капетан, родом из Маврова, који је по избијању Првог српског устанка 1804. године прешао из Срема у Србију и придружио се устаницима, подигао је шанац на Делиграду. Тада су подигнута два шанца. Један с десне, а други с леве стране Јужне Мораве. Шанац с десне назван је први или прави Делиград, а с леве назван је шанац на Топољаку. Оба шанца су била тако подигнута да се видело све до Алексинца.

Наредних година подигнуто је још неколико мањих земљаних утврђења. Те грађевине, од којих је свака могла самостално да се одбрани, чиниле су ланац утврђења, дуг више од седам километара. У случају потребе, посаде шанчева могле су прискакати у помоћ једна другој.

Прву линију одбране чиниле су вучје рупе, које су ометале слободан прилаз коњици. Било је то пространо земљиште, испресецано скривеним јамама с побијеним заоштреним кочевима и другим препрекама. Испред самог бедема налазили су се опкопи - ровови - дубине до два метра.

Унутар шанца налазиле су се земунице за смештај војника и штале за коње. Прекривала су их два реда балвана сложена унакрст и слој земље дебео један метар. У средишту шанца војводе Илије Барјактаревића, првог и највећег шанца, била је кантина са залихама хране и пића, као и укопани барутни магацин. Постојала су два посебна улаза за довоз потрепштина и тавник, нарочит тунел за снабдевање водом са оближњег Дреновачког потока.

У главном шанцу било је за нужну одбрану 1.000 војника, а за успешну одбрану било је потребно 2.000 војника. Сем пешадије, ту је била и коњица, и то на источној страни шанца који је био у облику правоуглог троугла док су на хипотенузи биле две излазне гвоздене капије за напад на непријатеља - једна за коњицу, а друга за пешадију.

Делиградским утврђењима су командовале истакнуте устаничке старешине: Станоје Главаш, Вуле Коларац, Вујица Вулићевић, Антоније Пљакић, кнез Јефта Становић из Обрежја и капетан Жикић на челу са Петром Добрњцем и Миленком Стојковићем.

Главне битке у Првом устанку овде су вођене 1806, 1809. и 1813. Командант у главној Делиградској бици - која је трајала од јула до септембра 1806 - био је Петар Добрњац. У бици 1809. године, од турске гранате је погинуо капетан Жикић, баш у шанцу који је изградио.

Године 1813. Турци су поново напали Делиград. Пошто нису могли да га освоје, они су Делиград опсели, заобишли и кренули даље у освајање Србије.

Делиград је 1813. године пао два месеца после пада Београда и устаничке Србије. У Делиграду је остављена посада од 3.000 Гружана и Рудничана, а остатак војске послат је да брани Србију од Турака који су надирали са истока, запада и југа. Када је делиградска посада чула да је Србија пала, напустила је утврђења, расула се у мање одреде и наставила герилску борбу.

Делиград, иначе, значи град јунака (дели - јунак, град - утврђење, бедем).