Izvor: Politika, 15.Maj.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uređeno priobalje spasava nas poplava
U vremenu novčane nestašice obalama bi moglo da se pristupi ciljano, taktički., sa dugoročnom orijentacijom od bar tri decenije kao što je učinjeno u Njujorku
Kažu da ništa nije slučajno. Izgleda da je to istina. Jer Martin Džozef Beri, čije su specijalnosti – održiv razvoj, pejzažna arhitektura i uređenje priobalja, baš je tokom prethodna dva, istorijski poplavna dana boravio u Beogradu i uprkos svemu nije odustao od toga da da intervju za naš list. Put u Srbiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bio je planiran – jedan je od predavača na Beogradskoj nedelji arhitekture. Potop nije bio planiran. Ali se desio. Kao što se prošle godine dogodio u tri grada za koja je radio – skoro pola Kalgarija bilo je poplavljeno, Njujork je preživeo uragan „Sendi”, a Prag je bio pod vodom Vltave. „Ukoliko gradovi, pogotovo u Istočnoj Evropi, ne shvate klimatske promene ozbiljno i ne naprave dugoročne planove, svi ćete uskoro plivati”, rekao mi je na početku razgovora, podsećajući na Amsterdam i Roterdam, koji su taj problem rašili odavno.
Bivši je Fulbrajtov stipendista u Češkoj, gde je predavao pejzažnu arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu Češkog tehničkog univerziteta. Septembra 2011. osnovao je „Resite” – neprofitnu platformu za razmenu ideja na polju urbane arhitekture. Stručni je saradnik u „W Arhitecture and Landscape Arhitecture”, gde radi na projektima u Njujorku, Bliskom istoku, Kini, na Haitiju i u Meksiku.
Postoji li jedan termin kojim bi se mogli objasniti savremeni arhitektonski trendovi?
Postoji – „postlimanbraderska” arhitektura. Vreme obeleženo ekonomskom krizom, krahom banaka, doba ozbiljne tranzicije i prilagođavanja. U poslednje vreme popularni su bili kompjuterski generisan pristup formi, gradnja pretencioznih objekata i stvaranje arhitekata-zvezda. Sve to je prestalo 2008. Novca više nema za grandiozne projekte i ne mislim da je to loše. Jer iako je dobro da svaki grad ima nekoliko takvih objekata koji privlače pažnju, oni često ne ispunjavaju svoju svrhu. A šta bi to novo bilo svrsishodnije? Iskreno, za tim odgovorom se još uvek traga.
Ističete da svaki prostor ima svoje specifičnosti kojima se rukovodite kad radite na svojim projektima. Istočnu Evropu, kažete, odlikuje nedostatak svesti o značaju integracije prirodne sredine u urbani prostor...
Gde god sam radio do sada pokušavao sam da prirodno okruženje uključim u arhitektonsku priču. Tako da pejzaž postaje deo urbane celine kako bi se grad učinio otpornijim, lepšim za život i poželjnijim. To pokušavam u Istočnoj Evropi, ali mi posao otežava jedan detalj – taj pristup tu ne postoji. Upravo sam zato došao u Prag, da donesem nešto novo, jer o tome na Češkom univerzitetu pre mene niko nije predavao.
Otud, verovatno, i potreba za osnivanjem platforme „Resite”?
Tačno. Funkcija tog neprofitnog projekta je jasna – razgovor se na nekoliko nivoa vodi o održivim, a istovremeno atraktivnim gradovima. U svemu učestvuju zvaničnici, profesionalci i građani. Ova treća karika je najvažnija. Čak i u pogledu finansiranja. To je sistem u kojem građanska inicijativa vodi glavnu reč. Recimo, uređeni su javni vrtovi, igrališta, javni prostori i to su platili, po sopstvenoj želji, oni koji u njima borave, igraju se i žive. Za to postoji ogromno interesovanje stanovništva.
Fokus se, takođe, pomera i na gradsko priobalje, uz još dve vitalne tačke svakog grada – njegov pejzaž i javne površine. Jesmo li ih u poslednjih pola veka pomalo zaboravili?
Jesmo. Ali arhitektonski dijalog sada se ponovo vodi oko te tri teme. Uokviren u potragu za što boljim gradskim sistemom koji može da se razvije. Dnevno se oko milion i po ljudi seli u gradove širom sveta, urbana populacija će se udvostručiti u narednih 35 godina. O tome mora da se vodi računa. Posebno o priobalju, koje će biti vitalno, imajući u vidu klimatske promene, rast nivoa reka, mora, okeana... Upravo dobro uređene obale mogu biti ključne u rešavanju problema oticanja vode u vremenu velikih prirodnih katastrofa.
Beogradsko priobalje, neuređeno kakvo jeste, za nas je posebno neprijatna tema. Odnedavno je aktuelan projekat „Beograd na vodi”.
Sa projektom nisam upoznat pa o njemu ne mogu da govorim. Ali mogu da kažem da problem koji vi imate u vezi sa obalama nije nimalo drugačiji od onog koji imaju svi gradovi u kojima sam bio. Od Seula do Njujorka, koji ima ukupno 550 milja obale, od kojih smo uspeli da uredimo oko 100. Istorijski posmatrano, priobalje je bio prostor transporta i trgovine, potom industrijska zona. Sada ga treba osmisliti, osavremeniti, iskoristiti prirodne potencijale. Stvoriti prostor za uživanje, odmor i razmišljanje. U vremenu novčane nestašice tom poslu moglo bi da se pristupi ciljano, taktički, akupunkturno. Ali sa dugoročnom orijentacijom. Najmanje tridesetogodišnjom. To je učinjeno u Njujorku.
U kojem, pored toga o čemu pričate, postoji i nešto više od 400 milja biciklističkih staza. Koristite li ih?
Kako da ne. Nemam kola, ali imam tri bicikla. I vozim ih redovno. Biciklom idem na posao od Bruklina do Menhetna, vožnja traje oko četrdeset minuta. Staze su nastale u protekle četiri godine. Ako Njujork sa 18 miliona stanovnika može brzo da se menja svaki grad može isto. Tokom tih vožnji ne slušam muziku već razmišljam. Nalazim inspiraciju. Imam još jednu strast – trčanje. Ponekad trčim od posla do kuće, a od prošle godine trčim i maraton. Spremam se za novembar i novu njujoršku trku. Da nisam u Beogradu danas bi bio na polumaratonu u Bruklinu.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 16.05.2014.
.jpg)
