Izvor: Politika, 13.Feb.2012, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nacionalni ćorsokak
Odavno smo započeli da proizvodimo domaće klasike
Kad su u pitanju tzv. nacionalne penzije koje se dodeljuju za vrhunska ostvarenja iz oblasti umetnosti, kulture i sporta, trebalo bi da postoje veoma pouzdani parametri ili vrednosni kriterijumi kojih će se dosledno pridržavati svi učesnici u procesu: oni koji vrše odbir po strukovnim udruženjima i, uslovno rečeno, glavna komisija kojoj je poverena konačna selekcija između predloženih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kandidata, što implicira da ona, glavna komisija, svojom odlukom skrupulozno odgovara na pitanje – Zašto ovi kandidati, a ne neki drugi. Od tog izbora mnogo zavisi, pogotovo danas i ovde, kad je pitanje hleba nasušnog postalo, maltene, kulturno pitanje prvog reda.
Odavno smo započeli da proizvodimo domaće klasike, da ih kitimo svim mogućim priznanjima, i tako spakovane preporučujemo potomstvu. A u poslednjih dvadeset i kusur godina podosta smo ih proizveli i na te svoje proizvode samouvereno lepili zvučne etikete – veliki pisac, legenda, gromada, jedinstvena pojava i sl... To važi sve dok se nekom od legendi ne omakne smrt, a onda nastupa ćutanje o njemu i delu njegovom... Taj patent, kao i neki drugi naši patenti, svakako može imati, i ima, svrhe za unutrašnju upotrebu, ali svet o tome ne samo da ne haje no nije mnogo hajao ni u vedrijim i za nas izglednijim vremenima. Veliki je veoma krupna reč u poslu kojim se dotični poslenici bave! O gromadi da i ne govorimo. „Gromada Tolstoj!”, kaže Josif Brodski, bez straha od pogreške, a Branko Lazarević, jedan od najučenijih Srba, svojevremeno je zapisao da je Ivo Andrić „bezmalo veliki pisac” i, koliko je meni poznato, tu je i stao... Bode oči to odlučno i neumereno mahanje pohvalama, deljenje komplimenata kapom i šakom, a još više njihovo formalizovanje u prestižnim priznanjima. (Moramo reči štedeti. Reči i so.)
Pisaca i uopšte onih koji se danas i ovde javljaju kao stvaraoci određenih vrednosti ima mnogo. Procenjivači njihovih stvaralačkih dostignuća rade svoj osetljivi posao kako nalaze za shodno; u skladu sa svojom savešću ili nasuprot njoj; sa stanovišta procene sasvim je svejedno. Sutrašnjica neće uvek biti saglasna s njima, oni to znaju, morali bi znati, ali ne haju. Istorija je prepuna ironičnih opomena u svakom pogledu. Čak toliko upečatljivih da bi se mogla napraviti podebela zbirka od pogrešaka onih poslenika koji su po raznim osnovama i iz raznih pobuda pravili antologije savremenika... (Sokrat, ljuti siromah, pomenućemo jedino tog ugursuza, zbog onih koji vole pikanterije, a oskudevaju u naobrazbi, i zbog dece, nije dobio „nacionalnu penziju”, što znači da se za njega nije našlo mesta u Pritaneju, besplatnoj menzi za ugledne Atinjane. Mi sad ne znamo ko se sve tamo hranio, ali znamo da Sokrat nije.)
Suđenje u svim vidovima i raznim povodima, uvek i svuda trebalo bi poveravati onima koji ne samo da znaju šta je pravedno, već su i spremni da to energično zastupaju. Da je takva skrupuloznost neophodna da bi se nepravda koliko-toliko obuzdala, pokazalo se u proceduralnom postupku dodele nacionalnih penzija, jer se tu (kad je o književnosti reč) prestižne nagrade, NIN-ova pogotovo, javljaju kao glavna referenca smislenog učešća na konkursu.
Sahrana u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu dođe mu kao objedinjujuće, sintetičko priznanje, mada tu preporuku najvišeg reda prati populistička senka. Najpre je taj izdvojeni, sakralizovani prostor, kvalitativno različit od profane teritorije koja ga okružuje, poneo krajnje laskav naziv – Aleja velikana. Omeđenog prostora bilo je u početku na pretek, a velikana nekako malo i, kako je vreme odmicalo, sve manje. Izlaz je nađen u preimenovanju lokacije u nešto manje sakralnu Aleju zaslužnih građana. Preimenovanjem je postignuto da se prostor maksimalno iskoristi, ali na pomolu je nova nevolja: uskoro, tamo neće biti ni stope slobodne zemlje, a broj zaslužnih građana raste.
Pisac
Dragiša Kalezić
objavljeno: 14.02.2012.
