Izvor: Politika, 10.Jan.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do pomoći uz kucanje na bezbroj vrata
U vojsci su rekli da moj suprug nije bio aktivno vojno lice, nego samo rezervista, pa nismo imali pravo da dobijemo stan od njih, kaže Milojka Tripković
Milojka Tripković (49) sa sinovima Nikolom (25) i Jovanom (19) živi u iznajmljenoj trošnoj, memljivoj kući u Novoj Pazovi. Mesečno za nju plaćaju najam od 130 evra, a od primanja imaju samo porodičnu penziju. Milojka ne radi, a sinovi, kako kažu, bezuspešno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << traže posao. Bez glave porodice, Dragana Repije (1959–1999), ostali su 29. aprila 1999. u vreme NATO bombardovanja naše zemlje, kada je poginuo kao rezervista PVO u Ugrinovcima.
– Sve ove godine živimo teško, zaboravljeni od društva, i prepušteni smo sami sebi. Obraćala sam se opštini i mesnoj zajednici za stan, da makar imamo svoj krov nad glavom, ali kažu – nema se para. Nadležni u vojsci su rekli da moj suprug nije bio aktivno vojno lice, nego samo rezervista, pa nismo imali pravo da dobijemo stan od njih – kaže Milojka Tripković.
Jednokratna pomoć stigla je odmah posle Draganove pogibije, a Nikola i Jovan imali su stipendiju dok su bili na redovnom školovanju. Nekoliko puta u poslednjih 11 godina u pomoć su pritekli nadležni u Novoj Pazovi, ali sve je to, po rečima Milojke Tripković, simbolično.
– Niko ne dođe da pita da li nam nešto treba, kako živimo. Sete se samo 24. marta, na dan početka bombardovanja, onda nas zovu da dođemo na spomenik u Staroj Pazovi da položimo cveće, inače ih nema – objašnjava Milojka.
– Pomoći društva ima, ali samo ako ste dovoljno jaki i uporni u borbi za ono što vam pripada – kaže udovica Mila Jovanović (59) iz Beograda. Njen suprug Branislav (1949–1999), sa još 15 kolega, stradao je u aprilu 1999. tokom NATO bombardovanja zgrade RTS-a. Sa sinom Nebojšom (30) stanuje u Lisičjem potoku. Žive od porodične penzije i socijalne pomoći. Već godinama Mila vodi spor protiv države oko dokazivanja odgovornosti za smrt njenog supruga.
– Branislavljeva pogibija bio je strašan udarac za nas. Radio je na televiziji kao tehničko lice. Pokušavala sam 42 dana da dođem do njegove umrlice, jer nisu mogli da ga identifikuju. To je bio samo početak, kasnije, za sve što nam je trebalo, morala sam da kucam na bezbroj vrata, da molim, da se borim, pa i da tužim – priča udovica Branislava Jovanovića.
Porodica Jovanović dobila je jednokratnu pomoć od RTS-a, koji je platio i troškove sahrane, a Nebojša je primao stipendiju dok je bio na redovnom školovanju. Šest meseci posle pogibije supruga, Mila Jovanović dobila je otkaz u „Investbanci”, gde je radila pri Fondu za razvoj Republike Srbije.
– Nije mi bila bitna plata, nego da radim, da ne budem sama, distancirana od ljudi. Upravo to mi se desilo i smatrala sam to kaznom, ne materijalne nego psihološke prirode – objašnjava naša sagovornica.
Od tada više nije bila zaposlena. Ona i sin dobili su ponudu od RTS-a da rade kod njih, ali to nisu mogli da prihvate. Tražila je preko suda nadoknadu za nematerijalnu štetu za pretrpljeni bol, međutim, odbijena je.
Pomoć države, objašnjava naša sagovornica, izostala je proteklih 11 godina. I ono osnovno što je dobila, stekla je samo, kako kaže, jer je bila uporna.
– Od države imamo subvenciju infostana i nalazimo se na spisku boračkih organizacija gde dobijamo neku vrstu socijalne pomoći, ali neki od odgovornih u opštini na kojoj živimo smatraju da nam ni to ne pripada. Ni u početku niko od nadležnih nije pitao da li nam nešto treba, a kamoli danas. Ne stavljam na prvo mesto materijalnu stranu, već pažnju, toplu reč, sve to je izostalo. Sete nas se samo na godišnjicu bombardovanja, kada idemo zajedno da položimo cveće. Zbog svega toga osećam se zaboravljenom – priča Mila Jovanović.
Sutra: Do stana sudskim putem
---------------------------------------------
Penziju dobija 9.665 članova porodica poginulih boraca
– Zaštita koju dobijaju porodice palih boraca namenjena je suprugama, deci i roditeljima stradalog. Oni primaju porodičnu invalidninu koja se uvećava prema broju članova porodice, a osnova ove invalidnine je prosečni lični dohodak iz prethodnog meseca, koji se mesečno usklađuje – kaže Miro Čavaljuga, pomoćnik ministra rada i socijalne politike i šef sektora za boračko-invalidsku zaštitu.
Porodičnu invalidninu, po rečima našeg sagovornika, roditelji palog borca primaju stalno, deca je dobijaju do 27. godine ukoliko su na redovnom školovanju, dok supruga ima pravo na nju nakon 48. godine, a ukoliko je bolesna ili invalid, dobija je bez obzira na godine.
Takođe, korisnici boračko-invalidske zaštite imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, ne plaćaju participaciju za njeno korišćenje i mogu da koriste određeni broj besplatnih i povlašćenih vožnji u javnom saobraćaju.
– Postoji i cela skala prava korisnika boračko-invalidske zaštite koja se zasniva na mesečnom novčanom primanju, neka vrsta boračke socijale. Takođe, lokalne zajednice na osnovu svojih propisa povećavaju zaštitu porodici palog borca, pa u nekim gradovima postoji refundacija troškova za plaćanje infostana, besplatno parkiranje... – objašnjava Čavaljuga.
Po njegovim rečima, retko kada se desi da neko podnese tužbu jer nije mogao da ostvari svoje pravo.
– Dogodi se da se nekome umanji pravo iz raznih razloga, ali mnogo češće se dešava da ljudi traže ono na šta objektivno nemaju pravo. Na primer, ne dostave potvrdu da deca idu u školu, a to je uslov za dobijanje invalidnine – objašnjava naš sagovornik.
Inače, porodičnu invalidninu u Srbiji, po osnovu kategorije porodice palog borca prima 9.665 ljudi.
Dejana Ivanović
objavljeno: 11.01.2011.
