Izvor: Glas javnosti, 12.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slabo se čuje zveket špiceva
TRSTENIK - Nekada se gotovo svako domaćinstvo u selima Dublje, a nešto manje u Popini, bavilo kamenorezačkim poslom. U majdanima je radilo nekoliko radnika, iskopavali „kvarc“ ili „peščar“ i detaljnom obradom gotovi parovi su posle finalnog dela nalazili primenu u vodenicama „potočarama“, a pojavom mlinomontera kamenje različitog prečnika ugrađivalo se u >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << električne mlinove. Od „peščara“ su najčešće pravljeni spomenici, ali se upotrebljavao i za zidanje temelja na kućama. Mnogočlane porodice su preživljavale od prerade kamena, jer od poljoprivrede i stočarstva nije bilo neke veće vajde. Međutim silikatna prašina koja se preradom kamena udisala stvarala je neizlečivu bolest silikoza, od koje je veliki broj kamenorezaca otišao na onaj svet.
- Bio je to težak i mukotrpan život, radilo se kod gazde često za određenu količinu namirnica, onda za novac. Posle rata formirano je preduzeće u kome se normalnije radilo, onda su počeli da se zapošljavaju ljudi u fabrici „Prva petoletka“, život je počeo polako da se menja na bolje, priča penzionisani kamenorezac Živomir Vidaković. Kada se sada prođe kroz Dublje i Popinu, ne možete onako masovno čuti zveket čekića i špiceva. Nema mušterija ni za kamenje ni za mlinove, sve je to zasićeno. Dolazili su nam ranije u selo mušterije, kaparisale kamenje, mi ga uradimo i onda odvezemo na železničku stanicu i pošaljemo kupcima. Oni nama novac pošalju poštom i tako. Danas su meštani zaposleni u preduzećima, ustanovama, neki se bave poljoprivredom, stočarstvom, veći broj njih počeo je i ranije da proizvodi maline i kupine. I moja porodica se odlučila za maline, ja sam penzioner, radio sam i u fabrici mineralne vode „Vrnjci“, a kamen sam obrađivao u slobodnom vremenu. Posle mi se u tome pridružio i sin. On je radio jedno vreme i električne mlinove sada ih niko i ne traži, snalazimo se, eto, i dalje čekamo bolji život. Moj otac je imao nekada kamenorezačku radionicu i četiri-pet radnika, on je pogađao poslove, a oni su obrađivali kamen, ja sam često kao dete dolazio kod njih i pričao sa njima dok su oko mene otpaci kamena padali po zemlji. Nema više ni vodenica „potočara“ a u njima se mlelo kvalitetno i čisto brašno i proja, mladi se danas ne interesuju za kamenorezački, a kamoli za mlinomonterski zanat, imaju oni svoje poslove, neće da gutaju prašinu i da oboljevaju što je i normalno, kaže Živomir. Da bi se došlo do mušterija i masovnijeg posla, Dubljani su svašta priređivali jedni drugima, uzimali sebi mušterije umesto da ih šalju onima koje oni traže za pogodbu, dolazilo je zbog toga i do svađa, tuča, a neki nisu govorili godinama. Posle te ekspanzije došlo je zatišje, a bolja vremena nikako da stignu, završava ovu zanimljivu priču penzioner bivši majstor kamenorezac Živomir Vidaković iz trsteničkog sela Dublje.
FK KAMENOREZAC
- Do pre neku godinu imali smo u selu i fudbalski klub koji se zvao Kamenorezac, ali više nije bilo uslova za njegovo postojanje i ugasili su ga, jednoga dana tako će biti i sa ovim starim, mukotrpnim zanatom, kaže Živomir Vidaković.
