Izvor: B92, 16.Maj.2020, 12:01

Sanjaju li vegani iz Srbije domaći ajvar u Kanadi

Oni ne jedu meso, mlečne proizvode, jaja i med, ne nose krzno, kožu i vunu, ne peru sudove deterdžentom testiranim na životinjama i ne piju lekove koji sadrže želatin ili laktozu.

Zamislite da se na porodičnom ručku umesto pečenja, jaja i kolača sa mlekom služi tofu, sejtan i tempeh.

Julija Jeremić, Bojan Stanojlović i njihov sin Andrej ne moraju da zamišljaju jer se ova hrana često nalazi na njihovoj veganskoj trpezi.

Tako je bilo dok >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su živeli u Beogradu, a isto je i sada, u kanadskom gradu Bernabiju pokraj Vankuvera, gde su se doselili avgusta 2015. godine.

"Ono što je ovde super, imamo da kupimo ajvar i smoki. To su mi bile dve glavne stvari koje kada sam videla da su dostupne, rekla sam 'ok ovde može da se živi'", kaže za BBC na srpskom Julija Jeremić, doktorandkinja Univerziteta Sajmon Frejzer u Vankuveru.

Bojan i Julija su se upoznali krajem 1990-tih u Beogradu. Oboje su bili angažovani u Studentskoj uniji Srbije, a učestvovali su i u brojnim studentskim protestima iz tog perioda.

U toj deceniji su oboje ušli u svet veganizma i vegetarijanstva.

Bojan je prestao da jede meso 1994. godine, a dve godine kasnije je postao vegan.

"Lakše mi je da kažem godinu kad sam prestao da jedem meso, ali u svakom slučaju već više od pola života. Mnogo pre interneta", uz osmeh govori Bojan.

Julija je od 2013. veganka, ali je meso izbacila iz ishrane petnaest godina ranije.

Razlozi zbog kojih su prestali da konzumiraju meso i životinjske proizvode su etički i ekološki.

"Prvi razlog je način na koji te industrije iskorišćavaju životinje, a drugi je uticaj tih industrija na životnu sredinu i prirodu", kaže Bojan.

Dodaje da je vremenom razvio "ceo paket veganizma", koji je uključio i "druge političke stavove".

"Sad posebno kad sam došao u Kanadu gde se govori o kolonijalizmu, kolonijalnim praksama i porobljavanju različitih kultura gde je zapravo čitavo donošenje mleka, što u Africi, što ovde, u stvari kolonijalni momenat jer se te kulture nisu bavile takvom ishranom", naglašava on.

Zdravstveni aspekt mu nije prioritet.

Iako se ideja javila još u rodnom Šapcu, Julija je uplivala u vegetarijanske vode tek pošto je došla u Beograd na studije jer je isprva izostala podrška porodice i okruženja.

"Sećam se komentara drugara kad sam im rekla da bih prestala da jedem meso, odmah je bilo 'nećeš preživeti mesec dana', 'kako ćeš bez ćevapa i pljeskavica' i ostalo", priseća se Julija.

Rad u Srbiji im je donosio brojne izazove po pitanju izbora u hrani, posebno na poslovnim putovanjima.

Britanska Kolumbija, pokrajina u kojoj žive, predstavlja obećanu zemlju za vegane i vegetarijance.

Prema istraživanjima Univerziteta Dalhauzi oko osam odsto stanovništva ove pokrajine čine vegetarijanci, a blizu četiri odsto oni koje se hrane veganski.

U Bernabiju i obližnjem Vankuveru gde rade i studiraju, naišli na veliki izbor veganskih proizvoda, restorana, aktivističkih grupa, festivala, sajmova - onog čega u Beogradu i Srbiji nije bilo uopšte ili ne u dovoljnoj meri.

"Po dolasku iz Srbije dočakalo nas je više restorana, više proizvoda u supermarketima, direktne zamene za burgere, onda zamrznute varijante pohovanih veganskih proizvoda - zamena za riblje filete (fishless filets), torte bez šlaga (creamless cake), veganski sladoledi, salame, jeftine bajadere, alternative za sir i još mnogo toga", kaže Bojan.

Bojan kaže da je 2017. počela prava ekspanzija veganizma koja traje i danas.

Tada je veliki broj restorana uveo veganski meni, a pojavili su se i hamburgeri na biljnoj bazi koji mirisom i ukusom podsećaju na goveđe.

"Toliko liči da se nama povraćalo jedno vreme od njih", kaže Julija kroz osmeh.

"Ali znači onima koji su do juče jeli meso", dodaje Bojan.

Kažu da u Britanskoj Kolumbiji živi najveći broj ljudi čiji maternji jezik nije engleski ili francuski, pa je taj kulturološki mozaik u mnogome uticao mogućnost izbora prilikom kupovine.

Kao primer navode prodavnicu koju drže Srbi i gde se oni snabdevaju domaćim i "evropskim proizvodima".

Smatraju da veganski način ishrane u Kanadi ne mora da bude opterećenje na kućni budžet.

"Mi uglavnom kupujemo na popustima ili sačekamo akcije i onda uzmemo više. Ako neko ima prosečnu do normalnu platu, definitivno nije skupo", kaže Julija.

Okrug Metro Vankuver u kom žive poseban je i po mnoštvu šuma, parkova i životinja.

"Ideš ulicom i kojot protrči pored tebe", kroz šalu govori Bojan.

Julija kaže da su životinje ponekad i problem - pogotovu kada šetaju njihovu mešanku Mrvicu.

"Zimi pada kiša, a kad dođe proleće ne možeš da izlaziš jer te vrane napadaju jer imaju male, dok leti ne možeš da izlaziš jer uveče naletiš na tvora ili rakuna pa mogu da se pobiju", objašnjava ona.

U Vankuveru postoji mnogo više prodavnica sa veganskom obućom i odećom i specijalizovanih radnji sa kozmetikom i kućnom hemijom koja nije testirana na životinjama.

"Vodi se računa i da ne bude mnogo hemikalija u tim kozmetičkim proizvodima, vodi se računa i o zdravlju, kao i o zagađenju prirode. Oni će gledati da prave proizvode na biljnoj bazi da ne bi zagadili svoje reke i šume", govori Julija.

Za Bojana je veganizam uvek bio "nešto više" i, kako kaže, neodvojiv mu je od borbe za prava životinja.

"Dok smo bili u Srbiji, ono čega se ja sećam je da je veganizam bio povezan sa onim anti-naučnim skupinama, antivakserima, sa sirovom hranom i tako nekim pokretima, da ih ne vrednujem sada, ali nemam lepo mišljenje ni o jednom.

"Sećam se da su mi pričali 'ti nisi pravi vegan, ti kuvaš hranu', a u nekoj veganskoj Fejsbuk grupi su mi napisali 'pa nećemo biti ekstremni' kada sam pomenuo nešto za kožne cipele", priseća se Bojan.

U Vankuveru ih je dočekao aktivistički raj.

"Ovde je jaka ta zajednica koja vodi računa o kulturi zdravlja, ali je jača i jasnija slika gde je veganizam povezan sa pravima životinja i da je to osnova odakle ti nadograđuješ", dodaje on.

Grad neguje jaku tradiciju ekoloških borbi i borbi za prava životinja, a jedan od primera je svetska ekološka organizaciju Grinpis (Greenpeace) koja je ovde osnovana 1971. godine.

U Srbiji nikada nisu imali većih problema i neprijatnih situacija u društvu zbog svog izbora.

Bilo je sitnih provokacija, ali daleko više prijatnih iskustava.

Dešavalo im se da ih ljudi od kojih to nisu očekivali ugoste na najbolji mogući način i da u potpunosti povedu "računa o njihovim potrebama i stavovima".

Kažu da je u Kanadi učtivost na još višem nivou.

"Kanada je baš učtiva država i ljudi su učtivi. Oni će sve uraditi da izbegnu neprijatnost i sukob. Ako će njemu biti neprijatno kad dođeš kod njega u goste, a nema čime da te posluži, on će da propadne u zemlju", kaže Julija.

Tvrde da se Kanađani ne mešaju u tuđe živote i tuđi izbor, pa čak ni u sopstvenoj porodici.

"Eventualno će ti neki Kanađanin reći 'ja ne mogu da ne jedem meso', ali ti niko neće pridikovati što ti ne jedeš meso", naglašava Julija.

Julijin i Bojanov sin Andrej je od rođenja vegetarijanac.

Kada su došli u Kanadu, pošao je u srednju školu, a danas je student prve godine komunikologije na Univerzitu Kapilano u Vankuveru.

Kaže da postoji razlika između Kanade i Srbije po pitanju veganizma.

"U Srbiji kad kažem nekom da sam vegetarijanac ili vegan nekako su zbunjeni i ne razumeju o čemu pričam, pogotovu deca.

"Ovde je nekako to normalno, niko te ništa ne pita - samo kažeš 'ja sam vegetarijanac', oni kažu ok i ne daju ti meso'', kaže 18-godišnji Andrej.

Kod kuće se hrani isključivo veganski, studentsku menzu, gde postoji veganski meni, ne posećuje, a sa društvom katkad pojede koju picu sa kačkavaljem.

Julija kaže da su lekari ginekolozi tokom trudnoće mahom imala negativne komentare jer je bila vegetarijanka.

Govorili su joj "da će dete biti malo", a Bojan se seća da je jedan ginekolog izjavio "da će da proždere Juliju jer ne unosi meso".

Ipak, posle porođaja iskustva sa lekarima su bila pozitivna i korektna.

Za ovih nepunih pet godina u Kanadi, Julija i Bojan još uvek nisu posetili Srbiju, dok je Andrej bio jednom, odmah posle prve godine srednje škole.

Isprva je mislio da mu sve nedostaje, ali je prilikom te posete "shvatio da više ništa nije isto".

"Jedina stvar koja mi je bila super tada i super sada je hleb u Srbiji. Hleb u Srbiji mi je najbolji", zaključuje Andrej.

Nedostaju im tofu i sejtan proizvođača iz Srbije, kao i pekare, koje su prava retkost u Kanadi.

Ipak, daleko im više nedostaju nematerijalne stvari.

"Meni fali ceo paket druženja kad odem u Novi Sad ili u Budimpeštu sa ekipom na koncert", kaže Bojan, zaljubljenik u hardkor i pank muziku.

Julija kaže da su u Kanadi stekli mnogobrojne prijatelje mahom iz neveganskog okruženja. Kod onih iz veganskog miljea joj fali malo više otvorenosti ka drugim temama.

"Nedostaju mi ono što smo imali u Srbiji, obični ljudi koji su usput i vegani", zaključuje Julija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom
Pogledaj vesti o: Pčelarstvo

Nastavak na B92...