Izvor: Politika, 06.Jan.2012, 20:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deda Mraz, Božić Bata i ostali
Bio je jedan period u mom životu kada sam voleo dočeke Nove godine. Čini mi se da se zvao detinjstvo. Živeli smo u malom mestu na zapadu Srbije, u stanu koji je meni bio ni veliki, ni mali, već baš kako treba. Imali smo plastičnu jelku, jer je mojoj mami bilo žao drveća, i uvek neke goste za doček. Tetke, ujake, prijatelje i njihovu decu. I posećivao nas je Deda Mraz.
Mi, brat i ja, smo znali da on ne postoji i da nam sve te poklone prepune slatkiša sa obaveznom skočicom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lopticom pripremaju roditelji, jedino nismo imali dokaze za to. Spremali smo se već od sredine decembra da ih uhvatimo pri ostavljanju poklona ispod jelke. Trideset prvog decembra bi angažovali i decu naših gostiju da nam pomognu u hvatanju tajanstvenih darodavaca.
Podelili bismo uloge, ko će da drži jelku na oku, a ko će da prati roditelje, da ne prošvercuju poklone iz ostave. Samo, izgleda da bi nas odrasli ili Deda Mraz, ko već, uvek izigrali.
Oprali bi ruke i navalili na na tortu, u čemu sam ja bio naročito vešt, a ta mi je veština ostala i do danas, kada bi se iz sobe začuo glas: „Ljudi! Pokloni!“ Onaj najmanje gladan je zavirio u sobu i zatekao tragove Deda Mraza ispod jelke. Roditelji bi se smejali: „Ipak ste bili dobri ove godine. Deda Mraz vas je našao.“ Mi njega nismo.
Za Božić bismo pijukali na slami ispod stola kod babe i dede na selu i skupljali bombone i orahe koji su u slami bili sakriveni. Orahe nisam cenio jer nisu bili umotani u celofan i nisu imali šećera u sebi, ali sam se ipak otimao da ih što više skupim. Da li je to bilo zato što sam ipak poštovao njihovu ulogu u mojim omiljenim kolačima, Štanglicama, ili se to tada u meni budio budući gastarbajtersko-zgrtački karakter, ne znam.
Posle smo se preselili u nešto veće mesto na zapadu Srbije, u nešto veći stan, ni veliki, ni mali, već baš kakav treba. I plastična jelka je pošla za nama. Svake godine bi je majka okitila, samo je Deda Mraz izgubio nešto od svoje posvećenosti i slao bi nam poklone preko roditelja, najčešće u novcu i najčešće par dana pre Nove godine.
Za Božić bismo i dalje odlazili na selo, samo nas na pijukanje nisu mogli nagovoriti. Ipak je sečenje Badnjaka po snegu bilo dovoljno da kompenzuje nezarađene bombone i orahe.
Kasnije je Nove godine svako dočekivao za svoj groš, i kada je, jednom, Deda Mraz za mene zauvek otišao u legendu, zaboravio sam da taj dan i postoji...
...Sada živimo u kući u jednom omanjem mestu na zapadu Nemačke, blizu Štutgarta. Mama, kći, sin i ja. Kuća je ni velika, ni mala, već baš kako treba. U kući je sada okićena plastična jelka jer i ova mama ne voli da se drveće seče.
Na nemačkoj televiziji su rekli da nije dobro kupovati plastične jelke jer je ekološki ispravnije poseći živu jelku i posaditi novu, nego potrošiti materijal i energiju za proizvodnju i transport plastične jelke iz Kine. „A i bolje je dati novac svake godine nemačkom šumaru nego jednom u iks godina kineskom plastičaru, grčkom brodovlasniku i bugarskom kamiondžiji,“ mislim se ja.
Mama kaže da jelka sme da bude plastična, a Badnjak ne sme i da je ova naša spasla bar devet živih jelki. A koliko će još tek spasti, ne zna se. Naša mama je dobar matematičar.
Bili mi za praznike tu ili ne, jelka je okićena i čeka. Kada se vratimo iz Srbije oko Stepanjdana ispod nje su pokloni, i to uvek barem po dva. „Baš je dobro što Deda Mraz i Božić Bata ne znaju gde sam pa mi donose poklone i u Nemačku i u Srbiju,“ govorila bi Dunja dok je bila manja, a Danilo bio samo u planovima. Za Dunju su ova dvojica bili samo deo većeg tima neumornih dostavljača, koji bi krenuli da je zasipaju sitnicama i krupnicama još od početka decembra pa sve do sredine januara.
Dunjina ekipa za isporuku bi išla ovako, u ritmu od po nedelju dana: Nikolaus – Sveti Nikola – Weihnachtsmann (može i Christkind) – Deda Mraz – Božić Bata. Uigrani kao čuveni Beara–Stanković-Crnković (ili kao Omer-Biber-Lačo iz mog detinjskog komšiluka), isporučivali bi Dunjine željene sitnice i krupnice sa krajnjom preciznošću. Toliko da bi Dunja u raspravi sa drugom decom o tome ko to u stvari donosi poklone uvek izlazila kao pobednik sa definitivnim argumentom: „Naravno da postoje! Samo oni mogu da znaju šta ja hoću. Mama i tata mi to nikada ne bi kupili!“
Tako je ova petorka, pojačana jedno vreme i sa „Zubnom Vilom“, uz tajnu pomoć mame i tate, uspela da ubedi Dunju da za nju važi sve što važi i za decu ovde i za decu tamo, odakle su mama i tata, i da je ona zauvek deo i jednog i drugog sveta.
Naravno da je to bilo moguće postići i na drugi ili treći, ozbiljniji, manje korumpirajući, način, ali je tata u dugim konsultacijama na daljinu sa čika-Duškom, čika-Mikom i Čika-Ršumom zaključio da to nije za njega: ko sa decom priča kao sa odraslima mora da je zaboravio kako je to bilo kad je on bio dete. Sećanje na poklone vredi više od samih poklona.
Ove godine smo za praznike ostali ovde i jelka je imala veliko društvo. Sve neke mame i tate što su se rodili, prangijali i škole učili u Dunjinoj dragoj Srbiji. I neku decu, što kad je gusto, kao i ona počinju da džakaju na nemačkom, umesto kao do tada, na srpskom. I pošto je Dunja već velika i polako postaje deo nove zavere, čija žrtva bi trebalo da bude trogodišnji Danilo, i serija postaje sve više posvećena mladuncu.
I kada je posle velikog novogodišnjeg vatrometa, u kojem je učestvovao ceo komšiluk, sav garav po licu i sa čađavom raketom u ruci ušao u kuću, Danilo je pored jelke zatekao poklon kakav mu nijedan normalan roditelj ne bi kupio: ogroman električni kran pored koga je stalno visio u prodavnici, veliki kao trećina njegove sobe.
„Vidi Danilo, šta ti je doneo Deda Mraz!“ On samo pogleda na skalameriju: „Mama pupila... u podavnici“ i razmaza još malo gareži iz čaure po čelu, na mamino naročito „oduševljenje“. Nije laka ova „integracija“ za nas roditelje.
Danas je Badnji dan i Božić Bata se sprema da pokaže Danilu da su za njega i Deda Mraz i Weihnachtsmann mala deca. Jedno je sigurno, poklonu neće moći tako lako da uđe u trag, naručen je preko Interneta i Danilo uopšte nije svestan da je celog svog života upravo to želeo.
Ja odoh da dam poslednje instrukcije Božić Bati, a vama želim da se sa svojim najmilijima radujete sutrašnjem Danu, kao i svim onim danima, i vedrim i tmurnim, koji će doći posle njega.
Do viđenja,
D.S. Štutgart, Nemačka
objavljeno: 06.01.2012.
Pogledaj vesti o: Doček Nove Godine, Veliki Brat
