Izvor: Danas, 07.Apr.2016, 11:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vlada je ostavila preduzeća da tavore

Sam Zakon o privatizaciji iz 2001. godine imao je jedan značajan propust - način procene vrednosti imovine preduzeća (posebno zemljišta i nekretnina).

Najatraktivniji deo preduzeća bila je potcenjena imovina jer su budući vlasnici bili zainteresovani da jeftino dođu do imovine (zemljišta i nekretnina), a ne da nastave sa proizvodnjom. Razume se, nije problem to što su novi vlasnici želeli imovinu po >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << niskoj ceni (većina ljudi bi iskoristila takvu priliku), već što im je političkom odlukom omogućeno da do nje dođu. Kada nekom omogućite da kupi neko dobro ispod cene, on ga drugačije tretira nego kad ga kupi po realnoj (tržišnoj) ceni. Ishod takvog načina prodaje je odlazak preduzeća u stečaj, a radnika na ulicu. To je postala redovna praksa od 2004. godine do danas.

Kako su preduzeća u restrukturiranju postala deo mašine za rasipanje para? Kako je već nagovešteno, razlog za stavljanje nekih preduzeća u status restrukturiranja 2002. godine bila je uglavnom njihova prezaduženost (negativan kapital) i veliki tehnološki višak radnika u kombinaciji sa niskom produktivnošću. Kakvu je samo medveđu uslugu tim preduzećima napravila Vlada Srbije odlukom da ih stavi u restrukturiranje. Restrukturiranje nikada nije ni počelo. Umesto da ih restrukturira vlada je ostavila preduzeća da tavore. Danas je položaj tih preduzeća i ljudi koji su u njima zaposleni nekoliko puta lošiji nego 2002. godine. Kako se to desilo? Vlast nad tim preduzećima dobile su političke stranke (uglavnom one koje upravljaju Ministarstvom privrede. Godine 2001. uspostavljeno je Ministarstvo za privredu i privatizaciju koje je ukinuto kada je izabrana druga vlada Vojislava Koštunice 2007. godine. Od tada (sa jednom izuzetkom) postoji samo Ministarstvo privrede koje je zaduženo za privatizaciju.). One su dobile pravo da postavljaju direktora i nadzorne odbore u tim preduzećima. Vremenom, političari su namerno počeli da odugovlače sa privatizacijom, jer su uvideli da se kroz subvencionisanje tih preduzeća iz državnog budžeta može izvući novac kojim je moguće finansirati političke stranke i ljude koji su im bliski.

Tu nije kraj priče. Pošto se videlo da ova preduzeća nemaju budućnost, počela je da se razvija sindikalna industrija. Srbija danas ima oko 24.000 registrovanih sindikata. Ogroman broj tih sindikata nalazi se upravo u preduzećima u restrukturiranju i javnim preduzećima. Kada se otvorila prilika za privatizaciju tih preduzeća i njihov izlazak iz restrukturiranja, sindikati su zajedno sa zaposlenima i političarima počeli da je sprečavaju. Dva najveća i reprezentativna sindikata, Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS Nezavisnost, nisu se opirali samo zakonu o radu, već su tražila povlačenje novog predloga zakona o privatizaciji i zakona o stečaju upravo da sindikalne ćelije u tim preduzećima ne bi izgubile deo privilegija koje su imale od subvencija Fonda za razvoj.

Tako se parazitiranje pretvorilo u stil života u ovim preduzećima. Zaposleni su retko uopšte dolazili na posao. Umesto toga radili su na crno, čekajući subvenciju iz budžeta, Fonda za razvoj ili neke od domaćih banaka koje su redom počele da propadaju posle 2012. godine.

Vladimir Milenković se priseća kako je bilo kada su prvi put ušli u smederevsku Željezaru. "Krenuli smo u obilazak Željezare sa Stros Kanovim saradnicima. Kada smo stigli na prijavnicu, čovek nas je odmah pitao 'Jel imate neki alkohol?' Kada smo ušli u krug fabrike nikoga nismo videli čitavih 15 minuta. Ne karikiram: bukvalno nikog. Petnaest minuta smo po krugu fabrike tražili zgradu u kojoj se nalazio finansijski direktor koji je trebalo da nas primi".

Nastavlja se