Izvor: Blic, 11.Avg.2010, 03:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gde nam je arhitektura i ima li stila i estetike

Blok konferencija o arhitekturi i nekretninama, održana po drugi put u Beogradu, donela je i zanimljiv panel na kome su tek načeti osnovni, sistemski problemi savremene srpske arhitekture... Država i lokalne samouprave, kao najveći investitori, nisu u obavezi da raspisuju arhitektonske konkurse, što dovoljno govori o našem doživljaju prostora.

Pobednička rešenja retkih konkursa prepuštena su na milost i nemilost razradi projekta koja se poverava velikim arhitektonskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << biroima. Oni posao razrade dobijaju na arhitektonskim tenderima koji slede i na kojima autori praktično nemaju nikakve šanse. Tako kompletni projekti/poslovi završavaju u nekoliko biroa koji na konkursima ne moraju da pobede, pa čak ni da učestvuju, ali im je dato na volju da izabrana rešenja menjaju.

Sve ovo praćeno je neorganizovanošću i nezainteresovanošću struke da nešto promeni. I naravno, na početku, ili na kraju, krug se završava nebrigom i nestručnošću političara da uvide dugoročne probleme ovako nemarnog pristupa građenoj sredini.

Odavno smo u začaranom krugu u kome naša arhitektura gubi svoje poslednje odraze prepoznatljivosti, profesionalne etike, smisla... Sa druge strane, kada se bilo gde, u kafani, na konferencijama, u kabinetima i fakultetskim salama, pokrene priča šta bi trebalo da se uradi, odgovori su: mi imamo sve neophodne institucije, imamo bogatu tradiciju građenja, imamo visokoškolske ustanove čije diplome otvaraju vrata svuda u svetu, imamo svetski poznate primere dobre arhitekture i uspešnih projekata, naši biroi imaju ogromno iskustvo i stotine hiljada kvadrata iza sebe, imamo urbanističke zavode, procedure, pravila, propise, važeće zakone, iskusne sudove i veštake, imamo sve... U redu, ali... Zašto nam onda gradovi izgledaju ovako kako izgledaju?

Pojedinac ili sistem

Kokoška ili jaje? Pojedinac ili sistem? Civilizacija se opredelila za ovo drugo, kao pouzdanije rešenje. U suprotnom, pre ili kasnije, sebičnost dolazi do izražaja i nastaje haos. Tako je u svakoj oblasti pa i u građevinarstvu, odnosno urbanizmu i arhitekturi - bez sistema ne postoji red, pojedinačni primeri su nemoćni da ga stvore.

Nepostojanje osnovnih pravila gradnje podrazumeva nepostojanje stilskih i estetskih kriterijuma. Kada nema kontrole, sankcija, strukovnih standarda, tada se gradi po ličnom nahođenju, nema propisane visine, širine, izgleda fasade, boje, jer, zašto bi svega toga bilo kada nema ni regulacione linije, gustine naseljenosti i izgrađenosti parcele, nema infrastrukture, nema konkursa, nema idejnih i palirskih planova, kontrole konstrukcije, toplotne izolovanosti ili kvaliteta materijala?

Naša arhitektura, kao uređeni sistem, a ne kao skup pojedinačnih, manje ili više uspešnih ili neuspešnih, rešenja, danas praktično ne postoji, niti postoje ozbiljni napori da se nešto u tom smislu promeni.

Četiri jahača

Koji su uzroci današnjeg stanja u našoj arhitekturi? Čini se da nikada nije imala manje identiteta nego što je to danas. Često je veoma teško uočiti razliku između objekata koje su potpisali arhitekti i onih koji su nastali bez ikakvog projekta. Izgubili smo svaki korak sa vremenom i mestom, potrebama i standardima. Liftovi, drveće, igrališta, trosobni stanovi... praktično su istrebljeni iz naših projekata i odavno predstavljaju ugrožene vrste u našim gradovima.

Ovakve tvrdnje, da je nekada bilo bolje, po pravilu nisu tačne i zasnivaju se na idealizovanju neke epohe (usled nedovoljne obaveštenosti i zadržavanja samo na opštim mestima vremena koja uspevaju da nam se predstave svojim najboljim dostignućima, naravno, uz izvesnu dozu sentimentalnosti).

Zašto onda zaista mislim da naša arhitektura nikada nije bila na nižim granama nego danas? Pa, 21. je vek. Sto godina ubrzanog razvitka arhitekture u svetu i kod nas, sto godina vrtoglavog razvitka materijala, nauke, sistema izvođenja, sto godina izvanrednih primera, urbanističkih analiza, promašaja i popravki koncepata, sto godina univerzitetskog obrazovanja, stotine generacija arhitekata... i sve to zašto? Da bismo mi, u Srbiji, danas, gradili ovo što vidimo oko nas.

Zašto nikada nije bilo gore? Sporedan, ali slikovit primer jesu sakralni objekti. Početkom 20. veka, u doba moderne, zidali smo i crkve sa pečatom moderne, na primer, crkvu na Oplencu ili hram Svetog Save. Danas, u 21. veku, zidamo crkve parodirajući moravski srednjovekovni stil fasadnom opekom i odnosima masa. Negde smo zalutali.

Ignorisanje zakona

Prvi jahač za naše građevinarstvo bio je diskontinuitet zakona. Talas nacionalizacije 1945. godine, nelegalni gubitak imovine (i života), ne samo da je uticao direktno na sudbine vlasnika zemljišta i objekata i sudbine njihovih potomaka, već je pokazao kako to izgleda kada se zver nelegalnosti jednom probudi.

Tako zasnovana, zajednička imovina pola veka kasnije postala je veliko igralište za malverzacije i nepravde svih vrsta: svi su odvajali za stambeni fond, ali nisu svi otkupili/dobili stanove, svi su se borili protiv okupatora, ali nisu svi ubirali tantijeme, svi su punili budžet od kog su živela društvena preduzeća, ali nisu svi dobili parcele kada su ona jednom nestala... Uzeto je nekima da bude svačije, zatim je dato nekima da bude njihovo, bez ikakvog pravila, ozbiljnog plana, doslednosti, pravde... Tako smo počeli.

Ignorisanje okruženja

Drugi jahač bio je diskontinuitet kulture, u širem smislu, a zatim i kulture građenja. Upliv ideologije i u građevinarstvo, negiranje bilo kakvih zastarelih vrednosti i nasleđa, kao i ubeđenje da ćemo u jednoj generaciji izgraditi vrli novi svet, doveli su do brutalnosti u pristupu rešavanju problema. Treba nam zgrada opštine, robna kuća, dom kulture? Srušite nekoliko straćara u centru grada, naselja, varošice... Želimo da postanemo industrijska zemlja? Gradićemo naselja za radničke porodice (one druge porodice ostale su u napuštenim salonskim stanovima i vilama u zabranjenim gradovima).

Kada je pristup velikih zamaha izgubio dah usled posustale ekonomije i razuzdale korupcije, nismo imali novca i snage da završimo započeto, niti da ispravimo greške nastale u brzini posleratne izgradnje. Te greške svet je porušio odavno, mnogo pre tih naših 90-ih od kojih mislimo da je krenulo nizbrdo. Nije. Tada smo se samo skotrljali do kraja i razbili o tlo.

Šta nam je ostalo? Sećanje na slavne dane našeg građevinarstva, sistem koji je nekada funkcionisao, i, naravno - autoriteti. Sve u svemu, potpuno nerazumevanje današnjeg pristupa arhitekturi, urbanizmu, poimanju prostora...

Graditi divlje

Treći jahač bio je logičan sledbenik prva dva. Masovna stambena divlja gradnja od 80-ih godina 20. veka predstavlja fuziju osnovnih karakteristika dve prethodne etape: neobaziranje na bilo kakve zakonske okvire i apsolutni nemar, pa čak i prezir, prema okruženju. Kultura grada, kultura gradnje koju smo gradili decenijama, na prelasku između dva veka izašla je na videlo: individualno iznad opšteg, lični ukus iznad estetike okruženja, moje iznad svega drugog.

Proći će još mnogo decenija dok se posledice ovog talasa neutrališu. Estetika prozor-vrata, dvovodnih džinova, giter bloka i serklaža, spoljašnjih stepenica i naselja neoromantičnih petospratnica, sve to nije problem. Estetika nije problem. Ona govori o nama, kada budemo bolji i ona će biti bolja, ali...

Divlja naselja, predgrađa, podgrađa, stambene magistrale opteretile su infrastrukturu i onemogućile njen razvitak. Njima su se pridružila i planski nastala, legalna naselja, izgrađena bez konsultacije sa širim planom grada, saobraćajne i druge infrastrukture.

Zemljište je zauzeto kilometrima oko jezgara naših gradova i duž puteva, a po jednom stanovniku takvog naselja uništeno je desetine kvadratnih metara zemljišta. Na primeru Beograda to izgleda ovako: da smo gradili po tom principu novobeogradski blok 45 bio bi predgrađe Obrenovca, Zemun bi se prostirao do Fruške gore, Konjarnik do Smedereva...

To jeste problem koji će ostati i kada budemo bolji: obilaznice, kružne gradske magistrale, ulice propisane širine za pristup vatrogasnih vozila, gradskih autobusa, pešaka, đubretara, zatim tranzit, lokalni saobraćaj, mostovi, autoputevi, potrošnja energije, toplovodi, gasovodi, vodovodi, deponije, bezbednost magistralnih puteva koji su pretvoreni u lokalne ulice... Estetika nije problem. Problem su škole, zdravstvene ustanove, zelene površine, zagađenje iz dimnjaka, septičkih jama, divljih deponija, problem je zagađeno zemljište, njegovo neracionalno korišćenje, gradnja na oranicama... Estetika je najmanji problem.

Međutim, divlja gradnja nisu samo objekti bez dozvola, već svaki objekat zidan bez ikakvih civilizacijskih i strukovnih načela i obzira prema okruženju, dakle, po principima divljine - po pravu bržeg i jačeg. Ne mora da znači da kršite zakon ako se ponašate bezrazložno agresivno prema okolini, ali, govorimo o arhitekturi... Ona ima svoje kriterijume, ili bi bar trebalo da je tako.

Ja, moje, meni...

Četvrti jahač još nam je na grbači i nikada sa nje neće sići... To smo mi. Svi mi. Mi inertni, džangrizavi, arogantni, bezobrazni, neobrazovani i neinformisani, mudrijaši, stidljivi, pohlepni, večito talentovani, bogati, diplomirani, nadležni, iskusni, borci sa rokovima, borci za investitore, borci za glasove, borci za svoju decu, i samo svoju... Svi mi koji tako često zaboravimo značenje i važnost onog arhi u našem okruženju, dok se ređaju i preklapaju rokovi, poslovi, izbori, gradilišta, palirski planovi, kumovi kumovi...

San nadležnih za mirnom kućom arhitektonska struka neće poremetiti dok god sanja samo novog investitora, pa kakvog god. Politikanski doživljaj efikasnog rešavanja pitanja, što će reći - kratkoročno i sa što manje buke i razmišljanja o posledicama, struka prećutkuje srećna kad pokupi poneku mrvu. Bez značajnije reakcije svih koji se bave gradnjom, od arhitekata do pravnika, država je, nelegalno stečeno, rasprodala bez ikakve namere da bar pokuša da ispravi deo nepravdi prema pravim vlasnicima.

Pojedine lokalne vlasti su prodavale parcele društvenih preduzeća izbeglim licima za male pare i tako ubirale političke poene. Nastala su naselja bez ikakve infrastrukture, zatim je ona provlačena ispod, iznad, kroz kuće poređane bez ikakvog reda i pravila, da bismo tek zatim došli pred fazu kada treba da ih ucrtamo u zemljišne knjige. Onda opština šalje u katastar: samo recite da vam ucrtaju parcelu... U katastru, naravno, insistiraju na dokumentu zbog kog bi učinili tako nešto...

U sličnom maniru nebrige, čuvena knjižara u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu postaće prodavnica patika ili mobilnih telefona... Ko je kriv? Mi. Niko drugi. Samo svi mi. Zašto? Zato što je ovo naš doživljaj grada.

Zato što mi mislimo da tako može. Zato što tako (g)radimo već 60 godina. Zato što u centrima naših gradova postoje desetine objekata finansiranih iz državnih kasa koji ne postoje u katastarskim knjigama, podignuti na parcelama nastalim ukrupnjavanjem, oduzimanjem, otimanjem, zato što ništa bolje ponašanje ne možemo očekivati ni od ostalih kada je moje važnije od svega drugog, a tako smo naučeni da mislimo.

Kada kažem naučeni smo, mislim na sve: arhitekte, investitore, državne službenike, izvođače, korisnike prostora... To radimo i danas - Srbija i dalje pokušava da diskontinuitet ostavi iza sebe i nastavi kao da ga nije bilo: pre Zakona o restituciji izglasan je Zakon o planiranju i izgradnji, a pre njega prodali smo ono što nije bilo naše, po pravilima koja nam nikako ne odgovaraju, nikome od nas (čast izuzecima, kupcima). Ne treba sumnjati da ćemo i ovo plaćati u godinama koje dolaze, isto kao što ćemo plaćati i ignorisanje energetske efikasnosti, kvaliteta gradnje, nedostatak komfora...

Nastavak na Blic...