Izvor: Danas, 12.Jan.2015, 21:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Što se vanzemaljci ne jave
Svi politički osujećeni koji su verovali da mogu pobediti sistem šezdesetih godina prošlog veka u svom neoromantičarskom svetskom bolu (kasni Wleltschmertz) počeli su da gledaju u zvezde tamo gore, više miliona kilometara od rodne planete.
Ali onda je na površinu isplivala nova množina dilema, baš kao na Zemlji, samo umnožena nekom golemom geometrijskom progresijom. Priča „Stražar“ Artura Klarka, napisana 1948, bila je jedan od civilizacijskih putokaza.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Pred samu kalendarsku smenu godina Centar za promociju nauke obeležio je prigodnom tribinom pola veka, dakle 50 godina, otkad je Kjubrik počeo pripreme za svoj kultni film „Odiseja u svemiru 2001“, za koji je inspiracija bila pomenuta Klarkova priča. Kjubrik se u taj poduhvat upustio nakon popriličnog uspeha svojih filmova „Spartak“, „Lolita“ i „Dr Strejndžlav“.
Sama „Odiseja u svemiru 2001“ premijeru je imala 1968. godine, najavljujući veliki tehnološki prodor, jer je prikazivan na zakrivljenom Sinerama projekcionom platnu, a snimana je tehnologijom Super panavision 70.
Na scenariju su zajedno radili Kjubrik i slavni naučnofantastični pisac Artur Klark. Nakon premijere filma, Klark je napisao i roman „2001: Odiseja u svemiru“. Svemir je i krajem prošle godine bio tema u kinematografiji - film „Interstelar“ Kristofera Nolana izazvao je pažnju publike širom sveta, a kritičari su ga poredili sa „Odisejom“.
Na toj beogradskoj novogodišnjoj tribini u Studentskom kulturnom centru (SKC) dr Milan Ćirković, iz Astronomska opservatorija u Beogradu, ustvrdio je:
- Ima mnogo toga što je iz današnje vizure pro et kontra stavova iznetih u tom filmu, o traganju za novom vanzemaljskom civilizacijom, ne samo zato jer su se nametnula neka druga pitanja kao prioriteti, delom otvoreni i u filmovima „Solaris“ Tarkovskog ili „Blejd Raner“ Ridlija Skota. Postoji tu i pitanje o ulozi samog Olafa Stejpltona, engleskog filozofa koji je nepravedno zanemaren, a koji je o po izjavi Artura Klarka imao izuzetan uticaj na njegov način razumevanje ovih pojava.
Očito je Klark bio optimista kad je zakazao susret sa nekom drugom civilizacijom već za početak XXI veka. U tom optimizmu on nije usamljen. Na univerzitetu Harvard već godinama postoji projekat SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence), koji traga za monolitom na Zemlji ili Mesecu i strpljivo osluškuje nebo na raznim radio-frekvencijama pokušavajući da iz zaglušujuće kosmičke buke izoluje signal čija bi pravilna konstrukcija bila dokaz postojanja inteligentnih vanzemaljaca.
Nikola Božić, iz Istraživačke stanice Petnica, smatra:
- Zapravo, film ima jasnu, duboku filozofsku osnovu i napravljen je bez naučne greške, naravno, sagledavajući vreme u kome je nastao, iako osnovna pitanja koja je pokrenuo, kao što su pitanje (ne)postojanja drugih civilizacija ili veštačke inteligencije, ni do danas nisu rešena, zapravo se na njima radi iz sve snage.
Ćirković smatra da sem nekih pokušaja, kada je veštačka inteligencija u pitanju, nije mnogo toga postignuto sem nekih robotizovanih mašina koji su uz sve napore još uvek na nivou nešto kvalitetnijeg usisivača nego pravog iskoraka, ako se izuzmu neke intelektualne igre.
O tim pametnim zabavama govorio je dr Oliver Tošković, iz Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu:
- Pri takvim demonstracija uvek sam navijao za čoveka, pored toga što je to igra inteligencije ona je i susret... A šta se događa kada se sretnu onaj koji zna i onaj koji ne zna, a igra protiv šablona. Onaj koji zna „ne prepoznaje“ igru, barem u početku, a onda ga „odere“. Algoritam mozga, hologrami po kojima on radi još uvek su najveća tajna nauke i zato jasnog odgovora na to pitanje i problem nema... Dr Saša Marković, publicista, kaže:
-Pedesetih i šezdesetih su se razvijala velika istraživanja u oblasti veštačke inteligencije, sa pitanjem šta je kompjuter mogao ili nije mogao da „shvati“. Pri tome je to kako Dejvid i HAL (čovek i kompjuter iz filma) igraju šah bila neka vrsta osnovne teme. Zapravo je fascinantno sa kakvom su uverljivošću anticipirali sve ono što smo kasnije videli. Sve je kulminiralo na Menhentnu 11. maja 1997. kada je IBM-ov računar Deep Blue pobedio svetskog šampiona Garija Kasparova u meču od šest partija. Noam Čomski iznosi stav da je pobeda kompjutera nad šahovskim velemajstorima od krvi i mesa uzbudljiva baš koliko i pobeda viljuškara na olimpijskom takmičenju u dizanju tegova, objašnjava Marković.
Da su bili odlični futurolozi, najbolje govori podatak da je Klark još 1945. pišući za Wireless Magazine predvideo da će jednoga dana nebrojeni sateliti premrežiti nebo i prenositi poruke sa kraja na kraj zemljine kugle. A onda je smatrao da će se prvi čovek naći na Mesecu 1970, ali se to ipak dogodilo 1969. Zanimljivo da je 1965. godine londonski Lojd, smatrajući da zna nešto što oni ne znaju, odbio da uvek opreznom Kjubriku izda polisu da neće doći do otkrića vanzemaljaca, dok on ne završi film.
Šta bi danas Lojd rekao, teško je predvideti. Zna se da više nema moćnih letelica, kao što je bio Saturna, težak tri hiljade tona, koji je ljude mogao da odveze do Meseca i nazad, pa planovi poput onog o letu od Zemlje do Jupitera iz „Odiseje u svemiru“ i dalje su čista fantazija, a ljudske kolonije na Marsu koje je Klark takođe najavljivao pomeraju se za budućnost, posle 2030.
Klark je govorio: „Mislim da će kompjuterska inteligencija prevazići ljudsku oko 2010. ili 2020. godine. Pitam se samo kada ćemo prvi put videti svestan kompjuter, jedan koji će moći da kaže - mislim, dakle postojim, i zagonetno dodao „Izbije li rat između ljudi i kompjutera, pitajte me na koga ću se kladiti!“ To mu se predviđanje, na sreću Zemljana, još nije ostvarilo.
Abrakadabra sinkretizam ljudi i vanzemaljaca danas nije moguć kao spajanja različitih fenomena na Zemlji, kakav je primer Cao Dai (vijetnamska religija iz dvadesetih godine prošlog veka koja ima široku lepezu svetaca, uključujući Karla Marksa i Viktora Igoa). Ali šta će biti sutra...
Sa jedne strane gotovo fascinantna autodestrukcija Zemljana, koji su razvili svu silu samorazarajućih sredstava, a sa druge strane činjenica da su intrigantni Herman Potočnik Noordung, efikasni Herman fon Braun i gotovo mistični Konstantin Eduardovič Cialkovski iz mašte približili jedan svet tamo gore u nešto realno, opipljivo za neke Zemljane. Posve je druga stvar što svemir, vasionu ili kosmos poklitičko-ekonomsko-vojne strukture naše planete pokušavaju da pretvore u poligon laganja, sukoba i otimanja. Baš kao na Zemlji. Na sreću što je tamo dovoljno prostrano, pa svako može i dalje sanjati svoju crvotočinu vremena i prostora, kroz koju će možda jednom pobeći u neku svoju dolinu kada prilike to dozvole.
Stapledonova misija
Wiliam Olaf Stapledon (1886-1950) je britanski filozof, autor nekoliko izuzetno važnih radova u oblasti naučne fantastike. Smatra se da su ti njegovi tekstovi uvelike uticali na delo Arthura Klarka, Stanislava Lema, Bertranda Rasela i Džona Majnarda Smita, a indirektno na mnoge druge. Star Maker sadrži opis Dajsonove sfere. O tome je Friman Dajson govorio kao o samom uticaju priče na njegov rad, govoreći o „Stapledonovoj sferi“. U Stapledonovim fikcijama često je prisutan pojam nedefinisane više i niže inteligencije. Smatra se da je to imalo direktnog uticaja na njegove promarksističke stavove, kojih se kasnije odrekao, ali je ostao agnostik u religijskom smislu. Buduća istorija u delu „Last and First Men“ (Poslednji i prvi čovek) bavi se sa 18 vrsta humanosti, a Star Maker (Tvorac zvezda) je ukupna istorija kosmosa. Nijedna od Stapledonovih novela ili kratkih priča nije bila adaptirana za film ili televiziju iako je Džordž Pal otkupio prava za Odd Johna, a magazin „Frankenštajnov dvorac“ je 1966. najavio da će David Mekalum igrati glavnu ulogu.
Otvorena potraga
Prema tvrdnjama Pola Horovica, direktora projekta SETIhome, u kome se do sada angažovalo oko 2,6 miliona ljudi širom planete, svako od nas danas može da računa na slavu koja ne gine onom u čijem digitalnom situ na kraju ostanu tragovi ET-a. Međutim, tragači to nisu iskoristili. Istovremeno raste broj skeptika koji veruju da smo ili sami u kosmosu, pa se često citira Enriko Fermi, tvorac nuklearne fisije koji je govorio: „Ako su vanzemaljci tako rasprostranjena i normalna pojava u kosmosu, zašto ih do sada nismo sreli?“ Tu, naravno, postoji i kontrapitanje - da li bi takva, pretpostavimo superiorna civilizacija želela da nas upozna?
