Izvor: Blic, 07.Mar.2011, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taknuto-maknuto
Omiljena disciplina u nas je sabiranje baba i žaba. Tako se u samo dva, tri dana pojavio čitav niz tekstova koji porede cenu po kojoj je prodat NIS sa cenom po kojoj je Miroslav Mišković prodao maloprodajni lanac. Niko nije zaboravio da kaže da je Mišković prodavao svoje (mada ima onih koji mu spore pravo na tu svojinu), a da su prodavci NIS-a prodavali naše, odnosno tuđe, u banalnom smislu - to nije bila njihova ni tvorevina ni dedovina.
I od ovako uprošćenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << narodnog umotvorja ima neke koristi, mada mislim da svi već znamo da se država, barem ova naša, savršeno nedovršena, razlikuje od vatre - koja se u poslovicama definiše kao „dobar sluga, a rđav gospodar" - po tome što obe funkcije, i sluge i gazde, ostvaruje loše. Ali, nije na odmet to ponavljati utoliko pre što će Vlada da se rekonstruiše i prekomponuje.
Neću se u ovom tekstu baviti razlikom u ceni između „Maksija" i NIS-a a čini mi se da bi krajnja izvedba računice pokazala da su Rusi u trenutku kupovine preplatili „nacionalno blago" koje je bilo u tako jadnom stanju da ga samo obimna investicija, utanačena ugovorom o prodaji, može dići iz pepela. S druge strane, Mišković je svoju imperiju prodao po principu „ključ u ruke" za sto odsto biznisa u pet država regiona, pa mu se verovatno čini da je negde zakinut.
Privatluk ima svoju logiku. Evo, sad, ovih dana agilni Miodrag Kostić predlaže da se „Telekom" prodaje pod hitno, jer je, po njemu, vrednost akcija ovog preduzeća precenjena a da se kupuju akcije NIS-a koje su nagde na oko 30 odsto od realne vrednosti. To on već čini jer je jedan od najagilnijih kupaca naftnih akcija.
Ali, sirotinjske države ne počivaju na berzanskoj logici očekivane dobiti u nekom dužem ili kraćem vremenskom periodu. Za njih važi ono šahovsko pravilo „taknuto-maknuto" i kad se tome doda da igraju u „cajtnotu", nekoj vrsti vremenske oskudice, onda od rasprodaje imovine nema neke velike koristi jer nema tih para koje mi ovako siromašni ne možemo brzo da potrošimo da bi bili manje siromašni. U tom smislu prodaja „Telekoma" je potpuno irelevantna i manje je opravdana nego što je bila prodaja NIS-a koji je imao decenijski tehnološki zaostatak. Izlaz iz ove pat pozicije - presipanja iz šupljeg u prazno - mora se tražiti u mogućnostima za novo zaduživanje i oporavak domaće privrede tuđim parama.
Srbija je, istina, blizu gornje granice zaduženosti (45 odsto BDP) i tu nema mnogo prostora za dopunsko formalno zaduživanje. Ali na održivosti ukupne fiskalne pozicije ne utiču samo dugovi već i nivo javnih rashoda i prihoda. Ako Vlada uspe da reformiše i smanji troškove, racionalizuje administraciju, raširi poresku osnovu i poveća privredni rast, onda je dopunsko zaduživanje realno. Na primer, samo prevođenje rada iz sive zone u legalne sfere i povećanje finansijske discipline za šta je potrebno „giljotinirati" na stotine besmislenih postupaka i propisa, otvorilo bi prostor za zaduživanje koje bi u neto efektu donelo više nego prodaja „Telekoma".
Na drugom kraju tog tasa leži ono što je izjavio Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije, da novoformiranom Razvojnom bankom nikako ne bi smeli da upravljaju političari. Oni olako troše ono što nisu stekli čemu smo i danas svedoci i skloni su da ga, kad prigusti, prodaju budzašto. Čini mi se da bi to trebalo da bude najvažniji zadatak reformisane Vlade. Ako bude vremena. Ako ne sada, moraće to da urede u novoj partiji, možda i s novim rasporedom figura.
