Izvor: Politika, 25.Nov.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolesti gramzivosti
OVDE I TAMO
Nismo valjda toliko oguglali da ne primećujemo promenu? U društvu u kome je socijalistički patetično „drugovi moramo” zamenjeno bezličnim pozivima na borbu protiv raznih zala tranzicije, najednom su ljudi i pojave počeli da dobijaju imena. Miroslav Mišković, Oliver Dulić, Jožef Kasa, Agrobanka, Jugoremedija...
Kažu da je u drevnoj Kini dolazak na vlast nove dinastije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bio propraćen „ispravljanjem imena”, ceremonijom tokom koje je uprljano značenje nekih pojmova prethodne dinastije pročišćavano kako bi se uspostavila nova veza između jezika i carskih podanika. Neka vrsta velikog lingvističkog čišćenja.
Nema sumnje da je birokratski, isprazni, ezopovski ili vulgarni jezik zagadio naš politički prostor do te mere da je većini ljudi postala muka da slušaju reciklažu ispranih fraza i obećanja ili pucnje u prazno protiv anonimnih meta.
Narod očekuje akciju. Za početak u načinu govora. „Ispravljanjem imena.”
Uopšte ne sumnjam u delotvornost takve promene. Setimo se samo prve kampanje Baraka Obame. Ličio je na čoveka koji je stvari nazivao pravim imenima. To što je, kada je izabran, potonuo u lingivističkom mulju jezika većine političara, iz koga se nije izvukao, ne samo da mu je uskratilo znatan deo podrške koju je imao, već je krajnjoj desnici omogućilo da se razmaše u svojim fantazijama.
No, vratimo se ovde. Često slušamo da su izvori naših problema složeni – Milošević, sankcije, bombardovanje, Haški tribunal, globalna kriza… Katkad ispada da su uzroci tegoba čak i misteriozni, neuhvatljivi. Otprilike, mi hoćemo, ali gde početi kada se toga toliko nagomilano?
Ne bih rekao. Pre će biti da političari suviše dugo nisu hteli, ili smeli, da udare na ono što i dalje nazivaju „silama tame”, otuđenim centrima moći ili po gramzivim moćnicima koji uništavaju demokratiju i potkradaju narod.
Prosto smo zatečeni kada Aleksandar Vučić kaže da je „šokiran” izjavama nekih ljudi iz policije. Kada dan za danom, kao stahanovac borbe protiv korupcije, pominje imena i prezimena, konkretne firme.
Reći glasno i jasno da je laž „laž, da je krađa „krađa” a uzurpacija „uzurpacija” jeste moćan aspekt političkog aktivizma. To što su mnogi pre njega propustili da upotrebe ovaj efikasan instrument bio bi samo njihov problem zbog koga sada nervozno grizu nokte, da svi zajedno nismo pogubili mnogo vremena u paralizi koja je dovela do toga da se ne veruje ni političarima ni institucijama koje zastupaju.
„Jao si ga svima”, pretio je Boris Tadić ukoliko bude reizabran za lidera DS-a. Zakasnelo. Kočija jednom prolazi pored kuće. Njemu je prošla dva puta, što znači da je imao dva mandata da uradi barem nešto povodom korupcije i raznih „mangupa”.
Razbijanje lagodnog statusa kvo, koji je pogodovao mnogima u vrhovima politike i biznisa, težak je i hrabar posao. Prvi korak na tom putu od hiljadu milja je spremnost da se protrese učmala leksika koja je, poput najgoreg sedativa, uspavala i obeshrabrila ljude.
Promenom jezika počinjete da menjate realnost ili, ako ništa drugo, otvoreno stavljate pod znak pitanja status kvo.
„Ukoliko je jezik pogrešan, onda ono što je rečeno nije ono što znači, ukoliko ono što je rečeno nije ono što znači onda ono što mora da se učini neće biti učinjeno, ukoliko nije učinjeno moral i umetnost slabe, ukoliko pravda ide pogrešnim putem ljudi će se naći u bespomoćnoj konfuziji”, našao sam negde citat Konfučija.
Zašto onda ne bismo manifestacije pohlepe – pokušaje onih koji imaju mnogo da imaju još više – nazvali njenim pravim imenom. Globalna kriza učinila je da ćutljiva većina progovori širom sveta. Pokret „Okupirajmo Vol Strit” nije se ustručavao da prozove porodicu Valtson, četvoro vlasnika „Vol Marta” od kojih svaki poseduje po 24 milijarde dolara – koliko i 42 odsto Amerikanaca, blizu 50 miliona porodica.
Ljudi više ne žele da ćute kada čuju kako neki zaposleni u „Vol Mart” megalancu prodavnica rade pod nepodnošljivim temperaturama, kako se žena u osmom mesecu trudnoće brutalno tera da ne popušta na teškom poslu, kako se pritiskaju oni koji požele da se udruže u odbrani svojih prava.
Zar toga nema i u ovoj osiromašenoj zemlji čiji milioneri, uključujući i one s Forbsove liste, zapošljavaju po minimalnim platama da bi zakinuli na porezima, otpuštaju oglušujući se na elementarna prava radnika, potkupljuju političare i sindikate?
Zaboravite onih nekoliko retkih filantropa koji svoje bogatstvo posvećuju humanitarnom radu, ali ogromna većina njih je škrta do bola. Pri tom ne samo da ih ne interesuje sudbina ljudi, već su spremni da žrtvuju i sudbinu planete.
Tokom poslednje tri godine čitali smo kako su poplave u Pakistanu razmestile 10 miliona ljudi, kako je 13 miliona suočeno sa umiranjem od gladi na istoku Afrike a još 10 miliona u oblasti Sahela. UN procenjuju da će 2030. klimatske promene uzrokovati smrt 500.000 ljudi i trošak od 600 milijardi dolara.
Oni koji su toliko bogati da bi mogli da spreče dalje odmrzavanje tundri i leda s Grenlanda, da se odupru zagađenjima okeana ili sve dramatačnijim sezonama suša, poplava, uragana, mogli bi da preokrenu tok događaja. Mogli bi, ali neće. Ne da im gramzivost.
Bogati i moćni tamo poseduju industrijske zagađivače koji uništavaju život i menjaju klimu i čine sve da spreče dogovore o smanjenju emisije štetnih gasova. Bogati i moćni ovde prodaće čist vazduh i pitominu Kosjerića samo da bi zaradili na spaljivanju opasnog uvoznog otpada.
Dok zaslepljeni novcem ratuju s prirodom, isti ti bogati, tamo i ovde, radije će potrošiti milione da bi instalirali političare koji će im omogućiti uvećavanje njihovog profita. Koji će ih zaštititi od progresivnih poreza pa državni budžet nikako da skupi dovoljno novca da bi iole pristojno mogao da investira u zdravstvo ili prosvetu.
Javni život je društvu isto što i biosfera životu na zemlji, zajednički prostor. Porezi su deo naših prihoda koji bi trebalo da doprinose upravo tom zajedništvu. I nikada nisu doprinosi jednaki. Ne barem u iole socijalnoj državi. Valjda bi tako trebalo da bude.
Siromaštvo nije monetarno, ali je etičko pa i emotivno pitanje i u ovoj zemlji s pola miliona siromašnih, trećinom funkcionalno nepismenih, hiljadama koji ne mogu da kupe lekove i plate lečenje.
Znam da kapitalizma ne može da bude bez kapitalista, ali biti uspešno bogat je nešto sasvim drugo od lopovskog bogatstva. A upravo ovi poslednji, bez ikakve griže savesti – savest? – uveravaju da nije njihov posao da hrane gladne, da obrazuju mlade ili da leče bolesne.
Kultura gramzivosti doprinela je da se razvije još jedno pogubno razmišljanje koje maligno razara tkivo posebno mladih ljudi: instant kultura. Nestrpljenje. Sve i odmah.
Zašto ne bi, ako njihovi vršnjaci iz sveta politike sebi tako brzo i lako obezbeđuju lagodan život? Zašto bi se lagano uspinjali životnim lestvicama kada ima toliko prečica? Zašto raditi za male pare kada neko potpisom obezbedi potomke?
Gramzivost nas sve osiromašuje. Kineskim jezikom rečeno razara društvo.
Zar nisu upravo ti koje treba imenovati u rubrici zvanoj gramzivost učinili toliko za nepravde i nejednakosti sistema u kome živimo? Oni nas brutalno uvlače u dugove za naredne generacije.
Oni se kriju iza Agrobanke, Jugoremedije ili 24 sporne privatizacije zbog kojih nam Evropa trlja nos. Oni su učinili da je dobrih 90 odsto bliže siromaštvu nego stabilnoj srednjoj klasi.
Nazvati pojave pravim imenom, ukloniti štit sistema iza koga se tolike godine kriju prevaranti je prvi važan korak. Doktor prvo daje dijagnozu a potom leči. Tako i sa bolestima društva.
Imena su važna, jezik je važan, istina je važna. Vučić prepoznaje trenutak u kome živimo. To i jeste posao političara. Zato je u vokabular uveo konkretna imena onih koji su se obogatili na ružan, tranzicioni način. Posvećenih vernika religije gramzivosti koji otimaju sve ne bi li kupili za deset metara dužu jahtu ili luksuzan stan ljubavnici.
Da bismo uhvatili bubašvabe treba prvo upaliti svetlo.
Boško Jakšić
objavljeno: 25/11/2012
