Izvor: Blic, 02.Jul.2011, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milan Beko, vlasnik
Životni moto biznismena Milana Beka “Što se može dosegnuti, probaj” mogao bi se u kontekstu vruće teme oko Luke Beograd preformulisati u “Što se ne može dosegnuti, prodaj”.
U skladu sa našom poslovičnom neozbiljnošću, ovih dana je na delu svojevrsna pipirevka oko "kupoprodaje” zlosrećne Luke Beograd u kojoj - da parafraziramo onog vojnika JNA o ratu u Sloveniji - Milan Beko "kao hoće da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << proda”, a država "kao hoće da je kupi!”.
Pa se loptica prebacuje tamo-amo: prvo Beko pomene prodaju u televizijskoj emisiji, onda gradonačelnik Beograda Đilas ponudi 40 miliona evra, Beko cifru duplira za pripadajuću kamatu, a na kraju se nađe sa ministrom za infrastrukturu Milutinom Mrkonjićem da pričaju o "promociji lučkih delatnosti” - ma šta to značilo. Formulacija zvuči kao ćaskanje o lepom vremenu, mada ni oni najnaivniji neće poverovati da su se ova dvojica bavila meteorološkim temama. Tim pre, što je svima, a naročito Beku, jasno kakvo je vreme i bez gledanja u nebo. A vreme je krajnje, rekao bi stari dobri Radovan Treći.
Milan Beko je prošao put od gotovo nepoznatog direktora marketinške agencije (čuvena „Spektra" koju će kasnije proslaviti Vladimir - Beba Popović), preko vlasnika firme „DiBek" za trgovinu svim i svačim, političara, poslanika, ministra, do "čoveka iz senke” sa oreolom svemoćnog tajkuna koji ima ambiciju da postane većinski vlasnik Srbije. Povezivan je sa prodajom "Knjaza Miloša”, spoljnotrgovinske firme "Rapid", „C marketa", na kraju je istrgovao i famoznu Luku Beograd, na kraju će priznati i da je vlasnik "Večernjih novosti”.
Ono što se teško uklapalo u logiku burnih 90-ih godina nije važilo za Beka. Bio je i Miloševićev ministar za privatizaciju (kasnije i ministar za privredu u saveznoj vladi) i kum Zorana Đinđića kome je pomagao u političkoj kampanji; koncipirao je prvi zakon o privatizaciji, a onda se 2000. našao na izbornoj listi JUL-a za saveznog poslanika, da bi na kraju vratio poslanički mandat, saopštio da napušta politiku - i nestao.
A kada je u "senci” postalo hladno (ili pak prevruće), on se otud pomolio i svojim prisustvom u poslednje vreme pošteno nadoknadio sve te godine medijskog odsustvovanja.
Slamu pred njegovom pećinom zapalio je lično predsednik Tadić čuvenom pričom o "nepristojno bogatima” gde se Beko našao prozvan. Odgovorio je diplomatski kako ne smatra da je nepristojan, a "da je bogatstvo relativna stvar”, istovremeno uzvraćajući udarac optužujućom konstatacijom kako je to bogatstvo ako ga i ima više stečeno posle demokratskih promena nego pod Miloševićem: "Ako smo uopšte nečiji tajkuni, pre smo Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi!”, poručio je.
Front je nepovratno otvoren i na Tadićevu metaforičnu ideju o "tajkunskom mostu” putem kog bi se bar malo tog "nepristojnog bogatstva” vratilo narodu, drsko je odgovorio da očekuje da prvo neko od bogataša iz Demokratske stranke deo svog bogatstva da državi kako bi praktično pokazao ostalima kako da to isto urade.
A kad mu je prebačeno da bi deo profita mogao da preraspodeli u veće plate radnicima, održao je lekciju kako se obaveze poslodavaca prema državi završavaju sa plaćenim porezom, a to šta će on raditi sa dobiti njegova je stvar.
U uređenoj zemlji možda, ali ovde gde je biznis pre derivat politike nego stvar nezavisna od nje, takva priča ne pije vodu.
U međuvremenu, Beko je tražio od Vlade Srbije i premijera Cvetkovića da ga zaštiti od Saveta za borbu protiv korupcije žaleći se da su mu ugrozili slobodu mišljenja, pravo na dostojanstvo, imovinu, nepovredivost psihičkog integriteta... ali, uprkos početnom razumevanju, sve su prilike da je pisao na pogrešnu adresu.
U atmosferi (polu)objavljenog rata na relaciji država-tajkuni, gde se Beko našao prvi na barikadama sa ove druge strane, vispreni biznismen je shvatio kako se njegov manevarski prostor sužava i da će, ako misli da preživi, morati da žrtvuje krupnu figuru. Jednom se izvukao kad DOS-ova Komisija za istraživanje zloupotreba u privredi nije uspela da mu naplati porez na ekstraprofit od milion i kusur maraka, ali očigledno da je nakon onog mosta na kome se sačuvao, došao na ćupriju gde će nešto morati da izgubi.
Zato je, nakon što je priznao da su država i Tadić jači igrači, na udicu zakačio ponudu o prodaji Luke Beograd ne bi li spasao šta se spasti može. Svestan kako mu se lako može desiti da u predizbornoj sapunici za široko biračko telo pod radnim nazivom "I bogati plaču” bude "bačen lavovima”, on grčevito traži odstupnicu pa makar se ona morala platiti najekskluzivnijim parčetom gradskog zemljišta. Iščupa li se eventualno još i ona kamatica za koju je uvećao početnu cenu, dobro jeste, ali jasno je da će i transakcija "pošto kupio, po to i prodao” biti solidan posao, ako ga posle toga ostave na miru.
Pa opet nazad "u senku”, a tamo je već na svome. I ne sumnjamo da će, sa iskustvom koje je nakupio, brzo vaskrsnuti, makar i kao tajkun neke nove vlasti.
Milan Beko rođen je 1961. godine u Herceg Novom. Diplomirao je relativno kasno, u srednjim tridesetim na beogradskom Saobraćajnom fakultetu, ali ga bazična struka nije gledala. Oženjen je i ima četvoro dece.
Đilas: Nisam pogledao ponudu za prodaju Luke
Izvor: S media, 02.Jul.2011
Gradonačelnik Beograda Dragan Djilas izjavio da ne vidi mogućnost dogovora oko "Luke Beograd. Prema njegovim rečima on još nije pogledao ponudu Beka za prodaju Luke. ..U ovom trenutku ne vidim mogućnost vansudskog poravnanja ili dogovora oko „Luke Beograd“, a kada budem video i konkretne predloge,...
