Izvor: Večernje novosti, 27.Apr.2019, 21:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Maja Nikolić: Pravi novinari su skrajnuti

Duboko verujem da nas ekran gledaocima prikazuje onakvim kakvi, u svojoj suštini, jesmo. Ja ne glumim voditelja. U emisiji sam ja ja! Emocije su dobrodošle u određenim razgovorima, ali nekada morate i da ih držite pod kontrolom Za kvalitetan intervju potrebno je manje od 150 minuta, ako imate sagovornika koji se trudi da svaki minut svog života i karijere učini potpunim i smislenim. Maja Nikolić >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je, svakako, jedan od njih. Promene u medijima nisu uticale na njen način rada, pristup poslu, na njen život, ličnost, stavove i emocije. Emisija koju vodi neguje vrednosti zbog kojih se poverenje gledalaca ne kupuje, već zaslužuje, što je veliki uspeh u današnje vreme, kada je ekran, u većini slučajeva, postao jeftina slika apsurda. Ona, kako kaže, ne glumi voditelja i to je, možda, ključna rečenica ovog intervjua, ali i svega što njenu karijeru i nju samu čini jedinstvenom. * Pune tri godine, gotovo svakodnevno, sa gledaocima delite 150 minuta svog života. Kada se osvrnete, šta je najvažnije i najvrednije što vam je, na profesionalnom i ličnom nivou, donela ova emisija? Uspešno smo proslavili treći rođendan i imamo mnogo razloga da budemo zadovoljni. Naša mala redakcija radi vredno i uigrano, očigledno je da imamo dobar” target” i da dobro komuniciramo sa našom publikom. Najlepše i najvrednije je upravo ta saradnja, da uspemo da dovedemo pravog gosta i postavimo mu prava pitanja, kada naši gledaoci to zatraže. Da nađemo rešenje za njihov problem. Danas, vidim koliko je jedna takva emisija bila potrebna, koliko se gleda i koliko je ljudi vole, zbog čega sam veoma srećna i ponosna. * Emisija je, vremenom, pored zabavnog karaktera, dobila izraženiju slojevitost u smislu tema, inicijativa, ukazivanja na važne probleme, koji se tiču svih nas. Koliko je to podiglo lestvicu i vaše odgovornosti i profesionalizma? “150 minuta” je pokrenuta kao informativno-zabavna emisija. Onda smo, u jednom kratkom periodu, malo zalutali u jedan lakši sadržaj i to se našim gledaocima nije dopalo. Brzo smo se vratili onome što jesmo, a to je, upravo, ovaj naš koncept svih tema koje čine život, i ponovo smo svi zadovoljni. Verujem da nema potrebe da kažem da je to koncept koji mi mnogo više leži i koji mnogo više volim da radim. Lestvica odgovornosti, profesionalizma i ozbiljnosti je postavljena visoko, ali to je uvek dobro. Uvek može bolje. Uvek treba učiti i napredovati. * Otvoreno pokazujete svoje emocije, stavove i mišljenja pred kamerama. Koliko su ta iskrenost, prijateljski stav, neskrivanje empatije i želje da se učestvuje i pomogne, važni za vas, ali i za poverenje gledalaca? Duboko verujem da nas ekran gledaocima prikazuje onakvim kakvi, u svojoj suštini, jesmo. Ja ne glumim voditelja. U emisiji sam ja ja! Emocije su dobrodošle u određenim razgovorima, ali nekada morate i da ih držite pod kontrolom, jer su profesionalizam i objektivnost na prvom mestu. foto: MIloš Nadaždin* Koju emisiju nećete zaboraviti jer je, možda, u vama izazvala emocije koje niste očekivali? Bilo je mnogo onih koje ću pamtiti. Najviše volim intervjue i iskrene sagovornike, iako su česti su i oni drugi, koji imaju svoju agendu za gostovanja. * U čemu je osnov uspeha i trajanja “150 minuta”? U odnosu sa našim gledaocima. U iskrenosti. U nepretencioznosti. Mi se, jednostavno, prepoznajemo i poštujemo, ali i volimo. * Da li se, po vašem mišljenju, medijsko lice Srbije, većinom, pretvorilo u besomučnu trku za rejtingom, u kojoj se ne biraju sredstva? Besomučna trka za rejtingom je samo jedna strana medalje, i sa njom nemam problem, jer nas ona tera da budemo bolji, da radimo bolje, da imamo što atraktivnije goste i priče koje će se prvo čuti, upravo, kod nas. Imam problem sa drugim stvarima, sa jednostranošću, sa tabloidima, sa činjenicom da ne postoji dijalog, sa činjenicom da postoji neka nova garnitura koja televizijske emisije doživljava kao platformu na koju bi oni trebalo da dođu i da govore svoje naučene rečenice, a ljute se kada insistirate na odgovoru. Imam problem sa rialitijima koji zaglupljuju ovaj mučeni narod. Trka za rejtingom je legitimna, to je tržišna utakmica za komercijalne televizije. Ali, šta RTS radi u toj trci, to već ne znam. * Svedoci smo da je među novinarima naišla mutna plima i svi su u istom košu. Šta je vaša odbrana, a koja uporišta pravog novinarstva izdvajate ? Naravno da ima sjajnih novinara, ali su oni, često, skrajnuti. Teško je to i gledati. Jako se plašim da se ne naviknemo da je ovo normalno. Da zaboravljamo šta znači sloboda medija, šta znači da treba čuti obe strane. Ne prihvatam da su svi koji rade ovaj posao novinari. Postoje i propagandisti, možda bismo ih mogli tako nazvati. Izbor je pred svakim od nas. Da li ste jednokratni, ili imate nadu da ćete trajati. * Danas je, u ovoj zemlji, najlakše postati poznat. Svako se može pojaviti pred kamerama ili u novinama, bez ikakvog smisla. Ko je za to odgovoran? Društvene meže su svima dale mogućnost da ih čujemo, a nove tehnologije svakom od nas mogućnost da biramo sadržaj koji pratimo. Važno je prepoznati te promene. Televizija, onakva kakvom smo je poznavali, ostaje takva za retke. Mi, ostali, emisiju ćemo pustiti onda kada nam to odgovara, premotaćemo reklame ili dosadan deo. Izbor je neograničen. I to je dobro. Vraćam se ponovo na utakmicu. Moramo da budemo aktuelni da bismo opstali. Više nego ikad. foto: MIloš Nadaždin* Da li je bilo momenata kada ste, uprkos tome što vidno negujete profesionalizam i novinarsku etiku, poželeli da krenete drugim putem? U jednom momentu shvatite da najveću odgovornost imate prema sebi. Verujem u samokritičnost i u pripremu, i nemam nehajnost prema poslu. Što se tiče nekog drugog puta, bilo je i takvih trenutaka. Razmišljala sam o nekim opcijama, ali ih svesno ostavljam za neko drugo vreme. Još uvek me drži ljubav prema mom poslu. * Godinama ste jedno ste od najpopularnijih i najomiljenijih televizijskih lica u Srbiji. Ekran vas nije “potrošio”. Kakvo lice ostaje kada se ugase kamere? Ostaje moje lice. Lice žene koja ima četrdeset četiri godine, na kome se vidi sve ono što sam prošla, sva moja iskustva, kao i to kako se osećam. Ne znam šta dovede do toga da neko lice bude potrošeno, a drugo vam ne dosadi. Možda je to iskrenost, ja zaista veoma volim ovo što radim. * Društvene mreže nam, u velikoj meri, kroje stvarnost. Slika je postala važnija od reči i emocija. Gubimo li, sve više, prava lica i sopstvenu suštinu? Sve više gledamo i gradimo svoj lik ka spolja, a manje ka unutra. Mada, moja generacija je u ogromnoj meri pošteđena, pošto smo stasavali bez društvenih mreža. Mladima je teže, oni su uvek izloženi komentarima. Volim društvene mreže, posebno Tviter i Instagram. Jedan čitam, drugi gledam kao neku lepu slikovnicu. Korisni su i za posao, otvaraju nam neke potpuno nove mogućnosti. * Za šta je 150 minuta, u životu i na ekranu, dovoljno, a za šta, ipak, premalo? Osim za jednu bogatu emisiju, taman su za lep ručak, kafu ili popodnevni odmor. Nedovoljni su za mnogo toga. * Šta većinu minuta, u vašem životu, čini srećnim? Moja porodica, moja deca. Oni su moj izvor dobre energije i radosti i, svakako, ono što me čini boljom. U dobroj sam fazi sama sa sobom i čini mi se da sada imam dobar balans, pa, samim tim, nemam većih zamerki prema sebi. Želja ima mnogo, i to je dobro. O sreći ne pričam, a važno mesto, za mene, ima zahvalnost.

Nastavak na Večernje novosti...