Izvor: Politika, 26.Jun.2010, 00:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filozofi u ofšor vremenu
Eseji Alena Badjua, Žaka Ransijera i Viktora Klemperera u izdanju Edicije Jugoslavija
Naglašavajući svoju vanpartijsku orijentaciju, Alen Badju (francuski filozof, matematičar, romansijer i dramaturg, osnivač Instituta za savremenu francusku filozofiju), u svom spisu 4. maja 1968. (izdavač Edicija Jugoslavija, Beograd, 2009), zaključuje da se istinska politika misli, a ne glasa. Toj ideji veran je više od 40 godina.
Skeptici i paranoici će odmahnuti rukom zaključivši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako alternativa ne postoji, i da je danas teško biti nezavisan, u poetičkom i političkom smislu. Na horizontu se ne javljaju velike ideje, pokreti koji bi konkurisali postojećim, pre je reč o alternativnim životnim stilovima pojedinaca.
Posle toliko halabuke, knjiga, članaka, emisija, diskusija, komemoracija i sl., možemo zaključiti da maj ’68. više ne postoji. U potpuno smo drugom svetu, piše Badju, situacija se potpuno izmenila, i stoga, možemo mirno održati komemoraciju nekoj lepoj mladosti.
Naime, objašnjava Badju, maj ’68. je danas zasigurno mrtav!
Istom se logikom služi i jedan od predvodnika studentskog bunta ’68. Forget May ’68, piše Kon Bendit. Danas, on je ordinarni političar, zamenik gradonačelnika Frankfurta na Majni. Liberterske ideje ’68, transformacija načina života, individualizam/egoizam, pretvorile su se u postmodernom društvenom sistemu u neku vrstu istorijskog epa, vizije koja mladima danas ima uglavnom značenje inspiracije. No, ipak ono što Badjua kao mislioca/čoveka/ svedoka ponajviše intrigira jeste pitanje kontradiktornih i komplikovanih hipoteza o kompleksnosti samih događanja maja ’68. I njihove veze sa sveprisutnim materijalizmom, strankom, državom i njenim sistemskim preobražajem.
Uistinu, postojala su četiri različita maja ’68. u Francuskoj.
Od revolta i pobune studentske i gimnazijske omladine, generalnih štrajkova oko velikih fabrika, velikim delom podstaknutim od strane sindikata, do prakse prinudnih uprava i razračunavanja sa rukovodećim kadrovima. Onaj najzanimljiviji, treći maj ’68, koga Badju naziva libertetskim majem, dotiče pitanja promene navika, ličnih sloboda, prava na identitet, ženski pokret i emancipaciju homoseksualaca. Pod tim on razume duboku transformaciju, projektovanu na dugi rok, međunarodnog prava – njegovog pojma i polja intervencije – raskrinkavajući pri tom granice aktuelnog diskursa o ljudskim pravima koji je formalan i često nekonsekventan samom sebi. Taj će diskurs takvim ostati sve dok zakon tržišta, nejednakost naučnotehnološkog i ekonomskog razvoja bude održavala sadašnju prilično efektivnu nejednakost. Sažeto, ukratko: potrebna nam je hrabrost ideje. Tzv. Velike ideje. Piše Badju.
Nije sada odveć teško zaključiti kako će se ovakva izdavačka formula Edicije Jugoslavija (uprkos ponešto anahronističkoj predodžbi vremena i različitosti geografskog prostora) izboriti za status kulturalističke koncepcije potreba i želja današnjeg čitaoca.
U svesci Emancipovani gledalac, Žak Ransijer zagovornik je autorizacije znanja van ustaljenog mesta: nauke van akademizma, proletarijata van partije, škole van didaktizma. Knjigu pod nazivom Učitelj koji ne zna Ransijer je napisao imajući u vidu ekscentričnu teoriju i singularnu sudbinu Žozefa Žakotoa, koji je početkom devetnaestog veka izazvao skandal! Tvrdeći da neko ko ne zna može da podučava nekog drugog koji takođe ne zna o onome sa čim ni sam nije upoznat, Žakoto je proglasio jednakost inteligencija suprotstavljajući intelektualnu emancipaciju podučavanju ljudi. Njegove ideje su sredinom veka u kome je živeo potonule u zaborav.
Međutim, ove ideje su bile osnovno polazište Ransijera za vezu između misli o intelektualnoj emancipaciji i pitanja današnjeg gledaoca; u širem kontekstu o raspravi između umetnosti i politike. Višeznačnost ovakve i sličnih stilskih vežbi savremenih mislilaca podstakla je Ransijera da u svoja razmatranja uključi sve forme spektakla, dramsku akciju, ples, performans i slična smeštanja tela pred okupljenom publikom. Nazovimo to paradoksom gledalaca. Ne postoji pozorište bez gledalaca; Iako, lakanovski govoreći, problematika užitka nije kompatibilna s klasičnom levom kritikom reklamiranja – ona omogućava novu artikulaciju problematike tržišne ekonomije i novo razumevanje funkcionisanja kulture u sadašnjem vremenu. No, biti gledalac, kažu kritičari, loša je stvar. Pre svega, gledati je suprotno od znati. Gledalac se nalazi naspram neke pojave, ne poznajući njen proces proizvodnje niti stvarnost koja iza nje postoji. Drugo, posmatranje je suprotno delovanju. Gledalac ostaje nepokretan na svom mestu, pasivan. Da zaključimo: biti gledalac znači istovremeno biti razdvojen od sposobnosti saznanja i od mogućnosti delovanja. A po Giju Deboru, suština spektakla je njegova spoljašnost. Spektakl je carstvo gledanja, a gledanje je odricanje od vlasti nad sobom.
U potrazi za novim putevima i vizijama komuniciranja između kultura su i Razmišljanja jevrejskog lingviste: jedna forma otpora, Viktora Klemperera. U predgovoru ove sveske Edicije Jugoslavija, Izabel Vodoz pominje da se Klemperer, filolog i romanista u nemačkom smislu te reči, bavio istraživanjima francuske literature, posebno perioda prosvetiteljstva.
Podsećajući na versku tradiciju, Klemperer navodi obred, po kome alatka kada postane nečista, Jevreji je pročišćavaju zakopavajući je u zemlju. Tako bi mnoge reči koje je koristio nacizam, a poneke i zauvek, morale da nestanu u masovnoj grobnici.
Klemperer (Beležnica jednog filologa, 1946) u stvari, ne poseduje niti jednu od osobina naivnog lingviste koji krči put najnaučnijim analizama. Jedna od premisa na kojoj zasniva svoja razmišljanja jeste Šilerov dvostih u kome ovaj vređa nekog diletanta koji zamišlja da je veliki pesnik jer, vođen jezikom visoke kulture koja misli i stvara umesto njega uspeva da napiše jedan stih. Što se tiče druge, jezik je važniji od krvi, koju preuzima od Franca Rozencvajga, i koju smešta u kontekst tog vremena. Odnosno, ono što, po Klempereru, čini relativnu novinu nacističkog antisemitizma je to što razlika između Jevreja i nejevreja nije više pripisana problemu religije, već problemu krvi.
Dakle, drama njegovog vremena je što se veliki broj među njima progresivno asimilovao i što su, s obzirom da naprasno bivaju odbijeni za nemački identitet, usled rasizma upućeni na jevrejski, u kome se više ne prepoznaju. To što se književnost poziva na poetiku koja više ne pripada poetičkim rodovima, nego upućuje na celovitost jezika i njegovu mogućnost da od bilo čega stvori umetničko delo, stvar je retorike. Bavim se svetom sumnjivog koji izlažem kao takav, piše u svom delu Žak Ransijer. Poetika znanja pokušava da razluči odnos između činjenice da je književnost umetnost jezika koja više nije normirana nikakvim pravilom te pokreće poopštenu poetiku – i proizvodnje diskursa društvenih nauka sa svojim načinima stvaranja istinitog. Poetika se konačno suprotstavlja retorici.
Mirjana Marinšek Nikolić
objavljeno: 26/06/2010.
Pogledaj vesti o: Maja Nikolić
