Izvor: JUGpress.com, 30.Jul.2022, 19:30
Žene za mir: O pretnjama više od 20 dana nisu obavestile leskovačke medije jer su “novinari koji su želeli da se potrude” to znali
LESKOVAC
Pretnje koje sam dobijala sam prijavila NVO organizacijama koje se obratile državnim institucijama Srbije i EU uputivši im pismo gde traže našu zaštitu i to objavili na svojim sajtovima. Novinari koji su želeli da se potrude su prosto mogli da to vide na više sajtova organizacija koje su nas podržale, rekla je danas na konferenciji za novinare odgovarajuči na pitanje urednice Regionalne informativne >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << agencije JUGpress zašto do sada, dakle više od dvadeset dana posle tih pretnji, za koje je rekla da su bile 7. jula, medije u Leskovcu nisu obavestile o njima.
Suština odgovora da je nijedan drugi medij u Leskovcu, niti njegovi novinari i novinarke “nisu želeleli da se potrude” da vide to za šta nisu znali da se uopšte dogodilo, na sajtovima organizacija koje su podržale Žene za mir a nisu znali da je neko pružio podršku zbog događaja za koje nisu znali.
Na ovoj konferenciji smo saznali i da SNS na svojim prostorijama nema video nadzor , od nedavno su Žene za mir dobile kancelarije u zgradi nekadašnjeg sajma na spratu iznad prostorija naprednjaka a pretnje su se, kako je rekla Nešić, dogodile uspred te zgrade kao i u ulici pored nje.
No, šta je sve tačno rečeno na konferenciji za novinare, i koje medije jedino čita predsednica Upravnog odbora Ljilja Nešić možete pogledati i poslušati u našem potkasti kao i na jutjub kanalu.
U Centru za stručno usavršavanje konferenciju za medije organizovalo je Udruženje “Žene za mir” povodom činjenice da poslednjih dana aktivistkinje ove organizacije suočavaju sa pretnjama i uvredama, ali i sajber nasiljem. Ljiljana Nešić u ime udruženja podseća da se aktivizmom bavi još od 1994. godine.
„To je moj lični identitet, a nije prvi put da se mi suočavamo sa nasiljem. Ovog puta su udarili na moju porodicu, decu, unuke. Sve poruke koje sam od 7. jula dobijala a koje su se odnosile na mene lično doživljavala sam kao zastrašivanje. Ali, kada su mi spomenuli da znaju ko mi je ćerka, da imam unučiće, to već nije zastrašivanje, to su pretnje. Mi smo slučaj prijavile policiji, a pre toga smo to prijavile i udruženjima „Mreža žena protiv nasilja“, „Autonomnom ženskom centru“, zatim „Front Line Defenders“ čije smo članice i braniteljke ljudskih prava. Ja želim da poručim da organizacija „Žene za mir“ nije diskriminatorska organizacija, da nismo stavile šapu na sredstva svih građana i građanki Leskovca, da nismo neko ko je tek tako tu došao, već smo tu zato što posedujemo akreditovane obuke koje su licencirane ispred Ministarstva za socijalnu zaštitu. Mi nemamo ništa protiv da i ostale organizacije mogu da pružaju te usluge, ali nećemo dozvoliti, što je inaša uloga u društvu, da nasilnici mogu da pružaju podršku žrtvama nasilja. to je nedopustivo. Država mora da mi omogući ostvarenje Ustavnog prava na slobodu kretanja i govora.“
Vedrana Lacmanović iz „Autonomnog ženskog centra“ pružajući podršku rekla je da se radi o zastrašujućim i zabrinjavajućim napadima.
„Zahtevamno od nadležnih institucija da preduzmu sve mere iz svojih nadležnosti i zaustave dalje zastrašivanja, pretnej i napade, ali i da otkriju i kazne dosadašnje počinioce. Istovremeno bih pozvala i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvo za brigu o porodici, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, poverenicu za zaštitu ravnopravnost, Koordinaciono telo za radnu ravnopravnost Vlade RS, Zaštitnika građana i druge institucije kojima je u mandatu poštovanje ljudskih prava i rodne radvnopravnosti da pruže podršku zahtevima da se preispita oduka Grada Leskovca u kome se poveravanje specijalizovane usluge SOS telefona za žene žrtve nasilja poverava udruženju osuđenog nasilnika. Mi smo dobili odgovor Koordinacionog tela za radnu ravnopravnost koje je pohvalno reagovalo vrlo brzo i informisalo nas da je tražilo dodatne informacije o kriterijumima za dodelu sredstava. Na osnovu medijskih izjava koje su predstavnici gradske uprave Leskovca davali došli smo do zaključka da ne samo da ne uviđaju problem na koji je ukazano i koji se ignoriše, već i da neće uraditi ništa da taj problem reše.“
Lacmanovićeva je naglasila da je suštinsko pitanje da li udruženju osuđivanog nasilnika može da se poveri pružanje ovakve usluge?
„Zamislite da osuđeni pedofil osnuje udruženje i pruža podršku žrtvama pedofilije, među kojima mogu da budu i osobe koje je on silovao. I to se plaća iz džepa građana Srbije.“
Urednica JUGPressa je pitala da li su leskovački mediji uopšte bili obavešteni o ovim pretnjama i konsatovala da JUGpress nije iako je urednica dobilala preteće i uvredljive mejlove od Miodraga Stankovića, dva puta osuđenog za porodično nasilja, pre dve godine, koje je prosledila i Ljiljani Nešić ova je rekla da je uloga njenog udruženja da pruža podršku ženama žrtvama nasilja, nečemo za šta su se specijalizovale.
„Kad su me pitali da li znam da neko udruženje otvara SOS telefon i rekla sam da mi nemamo prava da bilo kom udruženju to branimo, ali da to udruženje, da bi pružalo te usluge, mora da ima akreditovane obuke, moraju da imaju potvrde koje su dobili od Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, jer postoje pravilnici i standardi koji to predviđaju. Pretnje koje sam dobijala sam prijavila NVO organizacijama koje se obratile državnim institucijama Srbije i EU uputivši im pismo gde traže našu zaštitu i to obajvili na svojim sajtovima. Novinari koji su želeli da se potrude su prosto mogli da to vide na više sajtova organizacija koje su nas podržale. Znate kada se stalno suočavate sa dobacivanjima vi oguglate na tako nešto, ali kada vam neko zapreti sa porodicom, to nije zastrašivanje i preko toga ne mogu preći. Ja ne mogu da tvrdim da je to Miodrag Stanković čije udruženje otvara SOS telefon, njega čak i ne poznajem. Jednostavno, dešavalo se da u prolazu neka osoba i to s leđa dobaci da zna ko mi je ćerka, a dok se okrenem vidim je samo s leđa. Ja nisam mnogo pričala o tome, jer sam uplašena. Ja moj aktivizam živim i tako sam se deklarisala i zato ne sme moja prodica da trpi.“
Nešićeva je rekla i da je policija uzela izjave, ali da je tužilac rekao da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, s obzirom da mi ne možemo prepoznamo osobe koje su nam pretile.
„Radi se o ukuono sedam osoba muškog pola, godišta između 25-35, visoke oko 185-190 centimetara, imali su tamne majice, patike, farmerice… Ništa specifično nisu imali po čemu bi bile karakteristične. Izabrali su odličan ugao i tu u prolazu dobacivali, a tu nema nikakvih kamera da to zabeleže. Napadi su prestali u međuvremenu, ali mi je inspektor koji je uzeo izjavu od mene rekao da je krivična prijava ipak podneta tužilaštvu protiv NN lica. Pretnje su se dešavale između 15 i 15:30 časova na izlazu iz zgrade gde su naše kancelarije, kao i u Radanskoj ulici.“
Na konferenciji su u znak podrške bili i predstavnici Autonomnog ženskog centra, Mreža žena protiv nasilja, Beogradskog centra za bezbedonosnu politiku, organizacije civilnog društva posvećena razvoju demokratske kulture i građanskog aktivizma CRTA (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), te predstavnici lokalnih udruženja i organizacija.
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
.jpg)
