Izvor: juGmedia, 20.Feb.2017, 12:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svaka peta kuća – preduzeće

Selo Strojkovce kod Leskovca ima oko 350 domaćinstava i sedamdesetak firmi

Neki Srojkovčani bili su primorani da se okrenu porodičnom biznisu, drugi su to uradili da  bi nadmudrili komšiju, a opstali su samo najbolji, pa je sada u leskovačkom selu Strojkovce svaka peta kuća preduzeće.

Do pre nekoliko godina se u svakoj kući nešto radilo i proizvodilo, nešto legalno nešto na crno. Međutim, navalile inspekcije, kupci postali probirljiviji, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << su se mnoge firme ugasile, pričaju meštani.

Ovde dominiraju strugare i firme za preradu drveta, uglavnom bukovog do koga se lako dolazi na obližnjoj izadašnoj planini Kukavica. Negde se prave palete za transport voća i povrća, drugde delovi nameštaja, ali ima i većih firmi sa finalnim proizvodima od drveta i sa po stotinak zaposlenih.

Iako Strojkovce nema vodvodnu i kanalizacionu mrežu, ni asfaltirane puteve, osim onog glavnog koji vodi od Leskovca ka Vučju, a na kome još stoji kocka od pre pola veka, ovde ima i trgovina na malo i veliko, dve poljoprivredne apoteke, dve vulkanizerske radnje, frizerski saloni, ali i predstavništvo velikog inostranog prevoznika.

“Mi smo svojevrsni fenomen. Nema vode, kanlazicije ni asfalta, a firme koliko ti duša želi. Ovde zvrje kamioni sa stranim registracijama, ali se često i zaglave u blatu, kao jesenas jedan Makedonac tu negde ispred moje kuće koji je došao da kupi palete”, priča Dragan Vujić, vlasnik porodične zanatske radnje „Vujić“ u kojoj se proizvodi drvena ambalaža.

Preko puta „Vujića“ je zanatska zadruga „Dani“, koja proizvodi i izvozi drvene elemente. Vlasnici su u srodstvu. Kunu se da nisu jedni drugima krali ideje.

Kolevka “Srpskog Mančestera”

Leskovac je nekada bio poznat kao srpsk Mančester po veoma razvijenoj tekstilnoj industriji. Kolevka je upravo Strojkovce, gde su 1882. godine stigle prve, prokrijumčarene sprave za proizvodnju gajtana, tamo gde je sada deo muzeja

“Moja supruga i ja smo ostali bez posla kao i njen brat i snaha. Mi smo od otpremnina i od prodaje stoke kupovali mašine, kao i oni”,  veli Vujić.

Većina meštana Strojkovca u porečkom kraju porečkog kraja živela je od proizvodnje voća ili od rada u vučjanskim fabrikama. Fabrike su se zatvorile, hladnjače propale, a cene višanja, šljiva, jabuka i krušaka pale na niske grane.

“Od nečega mora da se živi, muka je ljude naterala da se drvom bave, a Strojkovčani su vredni ljudi”, komentraiše Goran Kocić koji sa suprugom Draganom vodi „Drvoprodukt Kocić“ d.o.o. za proizvodnju kreveta, sa oko 70 radnika. Njih dvoje su u firmu uložili sve što su zaradili u Austriji, a sada svoje krevete izvoze u zemlje bivše Jugoslavije.

Kao i kod Kocića i u preduzeću „Bata Đ“ Bratislava Đorđevića, koji ima i svoj salon nameštaja, radi se na savremenim kompjterizovanim mašinama.

“Počeo sam posao sa 27 godina i sa jednim radnikom u porodičnoj kući, a sada zapošljavm 40 meštana. Šta da vam kažem osim da mi smo Strojkovčani ambiciozni i vredni”, komentariše Đorđević.

Ovde je već sazrela i druga generacija preduzenika. Dragana Stojanović je diplomirala ekonomiju na beogradskom univerzitetu, ali je i tokom školovanja znala da će se vratiti u Strojkovce i voditi očevu poljoprivrednu apoteku.

“Nisam htela da jurim državni posao i da se ponižavam. Ide kako ide, preživljava se”, veli mlada žena.

Njen komšija Mimomir Marković je trgovinu „Guma trejd“ otvorio sa 21 godinom i njome izdržava porodicu. Kaže da su Strojkovčani ljudi posebnog kova, ali da nisu mnogo maštoviti.

“Čim nekome krene posao, komšija otvara istu proizvodnju, a usput nikne još nekoliko na crno. Skoro da svaka kuća ima bansek za sečenje drvene građe”,  priča.

Pionir sa drvenom građom bilo je zapravo preduzeće „Drvopromet“ u obližnjem Nakrivnju, rasadnik kadrova i dvadesetak strugara u Strojkovcu, od kojih su neke prerasle u ozbiljne svetske firme.

“Ovakvog sela nema nigde u Srbiji. Kladim se da brze pošte imaju više kod nas posla nego u samom Leskovcu”, priča Mimomir Marković, čija je radnja pored glavnog puta, pa poštari obavezno stanu i pitaju za adresu porodičnih firmi.

Milica Ivanović

Nastavak na juGmedia...