Izvor: Politika, 15.Maj.2011, 22:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu

– Vladimir Bogdanović svedoči o susretu sa Brankom Miljkovićem u zagrebačkom „Kavkazu” u noći hapšenja pesnika

Ove godine navršilo se pedeset godina od samoubistva ili ubistva Branka Miljkovića, jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika 20. veka. U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izaziva mnoge kontroverze.

U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč”, Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom”. Tanasije Mladenović, međutim, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika.

U prilici smo da objavimo ekskluzivno svedočenje Vladimira Bogdanovića (1940), slikara i književnika iz Novog Sada, koji se sa Brankom Miljkovićem družio u Zagrebu i poslednji ga video pre njegovog tragičnog kraja.

S Brankom Miljkovićem upoznao ga je Dragan Milivojević, Srbin, Beograđanin, glumac Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Brzo su se sprijateljili, često su sedeli u Kazališnoj kavani, koju su mladi pesnici, glumci, baletski igrači, novinari – preimenovali u „Kavkaz”. U Zagrebu je bio nedavno, prvi put posle 1987. godine, kada je imao samostalnu izložbu u „Spektru”.

– Milivojević me je jednog kasnog popodneva, pred mojom Školom za primjenjenu umjetnost, odmah tu, preko puta Hrvatskog narodnog kazališta, u dogovoreno vreme čekao u društvu meni potpuno nepoznatog, izrazito visokog, naočitog čoveka, guste crne kose, lepih krupnih očiju u lakom smešku, toplog baršunastog glasa. Milivojević ga je predstavio kao „pesnika – naše gore list”, pa onda za mene reče: „Dečko je s naših strana, đak ove škole. Jednog dana biće od njega nešto. Piše i pesme”. Tako sam upoznao Branka Miljkovića, mada mi tada to ime ništa nije značilo – seća se Bogdanović.

Bilo mu je drago što je upoznao nekoga iz Srbije, Beograda, nekoga ko govori ekavicom, pesnika iz koga zrači toplina i blagost. Imao je neku nežnost u očima, neku setu, a sve to je bilo nekako u neskladu sa njegovom krupnom figurom.

Kada su krenuli prema „Kavkazu”, Miljković je Bogdanovića pitao da li je svoje pesme negde objavljivao. U odgovoru je bio brži Milivojević, rekao je da je Bogdanović svoje pesme štampao u „Poletu”, „Krugovima” i „Prisutnostima”. Miljković je rekao: „E, bravo, dečko! Pokazaćeš mi nešto od toga”.

U „Kavkazu”, na galeriji, u jednom uglu, stisnusmo se za malim okruglim stolom koji smo brzo napunili čašama pića i kutijama cigareta... Branko je bio šest godina stariji od mene, ja sam imao nepunih dvadeset. Iz njega je vrcalo znanje. Slušao sam ga upijajući svaku njegovu reč, pogotovu kritike na neke moje pesničke tekstove koje sam mu povremeno, stidljivo donosio. „Miljković nikada nije govorio o sebi, svojim problemima, iako sam osećao da ga nešto izjeda. To što se sve više okretao piću, samo je potvrđivalo moju sumnju i pojačavalo zebnju. Tada, naravno, ništa nisam znao o njegovim beogradskim nevoljama, vezanim za ime Oskara Daviča, zbog čega je, kažu, morao da pobegne iz Beograda i skrasi se u Zagrebu. Ali, i tu su ga ubrzo strefile muke”.

Bogdanović se vraća pet decenija unazad: „Jedne večeri, negde u januaru 1961. godine, tu zatekoh već pripitog Branka. Bio je sam i nekako odsutan, kada sedoh pored njega. Dugo nismo ništa rekli jedan drugome. Odozdo, ka galeriji, penjao se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke smo popili nekoliko tura pića. U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza”.

„Dečko nema nikakve veze s ovim”, rekao je Branko.

U stanici milicije, uveli su ih u jednu hladnu sobu i ostavili same. U sobi: pisaći sto, plehana pepeljara, stolica, poduža klupa. Smrdi na pikavce i duvanski dim. Sedeli su na tvrdoj klupi.

„Šta će sada biti? Šta će, bre, s nama da rade”, pitao je Bogdanović, a Branko je, potpuno smireno, rekao: „Ništa neće biti. Nemoj da se brineš. Ma, biće sve u redu”.

Pušili su i ćutali, a onda se pojavio milicioner u civilu.

„Miljkoviću, hajde”, reče oštro. „Ti – čekaj tu”!

Negde pred zoru, vratio se milicioner u civilu i Bogdanoviću vratio legitimaciju.

„Možeš da ideš”, rekao je oštro i dodao: „Pazi šta radiš i s kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći”.

Vladimir Bogdanović više nije video Branka Miljkovića. Zagrebom je prostrujala vest o njegovom „samoubojstvu”. Obesio se, pričalo se, o jedno drvo, na periferiji. Po kuloarima se šuškalo da nije reč o samoubistvu. Podosta godina kasnije, Bogdanović je, ne može tačno da se seti, pretpostavlja u nekim novinama, video fotografiju Branka, onako krupnog, na kolenima, s pognutom glavom, vezanog oko vrata za tanku granu, slabašnog drveta.

Zoran Radisavljević

Sutra:

Živ je otišao među žive

objavljeno: 15.05.2011

Nastavak na Politika...

Politika: Živ je otišao među žive