Izvor: Politika, 15.Maj.2011, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živ je otišao među žive
Dragan Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti
U godini u kojoj je stradao Branko Miljković, jedan od najvećih srpskih pesnika, zahvaljujući novim saznanjima, pokušavamo da otkrijemo šta se događalo u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, kada je u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik izvršio samoubistvo. Mnoge činjenice ukazuju da je reč o ubistvu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Može li se do istine doći pola veka kasnije, kada su, valjda, i policijski izveštaji iz Zagreba dostupni javnosti.
Branko Miljković (1934), prve pesme piše sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu „Zapisi”, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Narodnim novinama”, „Glasu omladine”, „Našem putu”, „Gledištima”... Naredne, 1953. godine, dolazi u Beograd, na Filozofskom fakultetu studira filozofiju. Časopis „Delo” (1955) objavljuje njegov ciklus pesama „Uzalud je budim”. Vrata srpske književne scene širom mu se otvaraju. Objavljuje zbirke pesama: „Uzalud je budim” (1957), „Smrću protiv smrti” (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade” i „Vatra i ništa” (1960). Najmlađi je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda.
Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić...
U razgovoru sa Draganom Kolundžijom pokušavamo da saznamo nešto što do sada nije nikome rekao. Ispričao nam je više, nego što je želeo da se objavi.
U društvu neosimbolista, kaže, u svemu je bio početnik, pa i u sedenju u kafanama. „Prešernovu klet”, kultno mesto beogradske boemije, doživljavao je kao ogledalo i učionicu u kojoj su mu učitelji bili stariji drugovi neosimbolisti. Niko se među njima nije toliko radovao, kao on, što je primljen u neosimbolističko društvo. To je napisao i u odgovoru na anketu: „Reč je o neosimbolizmu – naš manifest”, u kojem su objavljene izjave Dragana M. Jeremića, Branka Miljkovića, Božidara Timotijevića, Milovana Danojlića, Žike Lazića, Vere Srbinović, Zvezdana Jovića, Koste Dimitrijevića. Dragan Kolundžija je tada rekao: „Ja imam sedamnaest godina i mada ne bih znao dubokoumno da objasnim šta je neosimbolizam, hoću pod njegovo nebo, hoću pod njegovu zastavu, jer znam da je i on mlad, kao i ja i da i on želi novo kao što i ja želim. Ja ga hoću za prijatelja koji će mi pomoći da stvorim to novo. Prihvatio sam ga i ostaću mu veran do kraja života. Neću ga napustiti kao što se ne napušta prijatelj”.
I dalje: „Volim neosimbolizam, jer mi izgleda kao usamljena ruža novih neviđenih boja. Volim svoje drugove neosimboliste, jer mi se čine kao rudari koji traže rudnik lepote, pticu raja, živu zvezdu koja s onu stranu groba kuca. Volim uvek nova traženja u poeziji i prozi izvorski zdrava i zato volim neosimbolizam”.
Anketa je objavljena u „Mladoj kulturi”, u septembru 1956. godine.
– U beogradskim kafanama, najčešće smo svraćali u „Bezistan” na Terazijama i „Prešernovu klet”, bio sam usamljen i po tome što nisam pio – ništa osim kisele vode, pa sam se malo i zbog toga stideo od svojih drugova i kelnera. U našem neosimbolističkom Manifestu bilo je zabranjeno jesti kiseli kupus koji sam mnogo voleo. Jednoga proleća, ne sećam se koje godine, u studentskoj menzi, na Obilićevom vencu, uhvatili su me da ručam kupus Branko Miljković i Žika Lazić, ali mi je, uz smeh, sve bilo oprošteno.
Klub književnika, u Francuskoj 7, bio je prva kafana umetnosti u Beogradu, ali ja sam u njega vrlo retko odlazio, ne zbog književnika, već zbog stranih diplomata i policajaca, u civilnim odelima. Jedne večeri u „Klubu kod Ive” video sam za stolom, za kojim je sedeo pesnik Branko Miljković, dve vatrene žene koje su ga zajedno grlile. Mnogo kasnije u tom istom Klubu, i raspoloženju, viđao sam i pesnika Branislava Petrovića i Jakova Grobarova. Od tih slika, u ženskom veselom društvu, mene je hvatao strah i odmah sam bežao kući. U autobusu od Zelenog venca do Banovog brda razmišljao sam kako će se Branko i Brana izvući iz kandži tih žena i da li će bar u zoru doći na svoj Dušanovac i u svoju Bežaniju. Mili drugovi moji, hrabrost vas je pokosila – kaže Dragan Kolundžija.
Branko Miljković, u svojoj poeziji, naglašava Kolundžija, odgovarao je samo na pitanja koja su mu ležala na srcu. Poslednje pitanje bilo je u pismu prijatelju Petru Džadžiću, upućeno iz Zagreba, februara, 1961: „Samo me ona interesuje, šta radi, ima li grip”?
Pre odgovora iz Beograda, od prijatelja stigla je crna vest iz Zagreba – da je živ otišao među žive, pesnik Branko Miljković. Da će tako završiti, govorio je pesnikinji i prevodiocu Mirjani Vukmirović iz Beograda, a sličnu je sudbinu predviđao i Kolundžiji.
– Ja to ne smem da pokušam, ni kada sam u „poniženoj snazi”, jer me je strah i imam ogromnu ljubav prema životu i poeziji. Poezija me spasava – kaže danas Kolundžija.
Kolundžiju vraćamo na beogradske kafane, na njihova druženja.
Njima su u kafanama, veli, kelneri bili učitelji. U „Prešernovoj kleti” pesnici, glumci i novinari iz „Politike”, „Borbe”, „Večernjih novosti”. Među tim poznatim gostima, najveći je bio pesnik Branko Miljković, koji se prerano, i dobrovoljno, povukao. Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti.
Zoran Radisavljević
Sutra:
Kao riba na udici
objavljeno: 16.05.2011
.jpg)
