Izvor: Politika, 27.Avg.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto ne Beograd?
Džon Mekloklin – električni gitarista
Džon Mekloklin, jedan od najcenjenijih džez/fjužn gitarista svih vremena, ima novi album „To The One“,posvećen senima Džona Koltrejna; novi DVD „Live @ Belgrade“, snimljen 16. maja 2008. godine u Domu sindikata; novu, interkontinentalnu postavu kvarteta 4th Dimension; a od proletos i blog u okviru svoje veb-stranice, gde opisuje kako je nedavno sanjao Majlsa Dejvisa. Eto mnogo zanimljivih tema za razgovor pred nastup na festivalu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Heineken Jazzaldia u San Sebastijanu.
Danas: Sve što sam uradio završeno je. Danas sam ovde i večeras ćemo svirati kao da je to naš poslednji koncert. A sutra? Ne znam da li ćemo još postojati. Mi se nadamo da hoćemo, ali to ne znamo zasigurno. Jedino vreme je ono koje imamo sada – ovaj trenutak je najbolji u mom životu. Da li imamo i uspomene? Naravno, mogli bismo ovde da ostanemo nekoliko sati i pričamo o njima.
Četvrta dimenzija: Ljudima je čudno što sam bend nazvao 4th Dimension. Četiri dimenzije podrazumevaju prostor i vreme. Slikari stvaraju u dve, vajari u tri dimenzije, a za muziku je, po meni, potrebno četiri dimenzije. To je medijum u kom muzičari žive i rade.
Interkontinentalni bend: Nisam svesno napravio takvu postavu. Ako bih mogao da nađem ljude koji žive u mom susedstvu, bio bih veoma srećan. Ali, grupa je prošla kroz niz promena. Britanac Mark Mondezir napustio nas je prošle godine. Zamena se prirodno nametnula – na prethodnom albumu „Floating Point“, koji smo snimali u Indiji, bubnjeve je svirao Indijac Randžit Barot, sjajan muzičar, sada smo ga pozvali da se priključi kao stalni član. Francuz Adrijan Fero svirao je bas na albumima „Industrial Zen“ i „Floating Point“. On je veoma talentovan, ali je – beba! A veoma je teško voditi bebe na put. Oni gube pasoš, novac, bas! A kad izgube bas, to je posebno teško: „Oh, ostavio sam ga u taksiju! Šta sad da radim?“ Pa, umesto njega u bendu je Kamerunac Etjen Mbape, kog sam upoznao pre desetak godina posle koncerta sa Zawinul Syndicate.Od tad sam želeo da sviram sa njim. Sa Garijem Hazbandom prvi put sam džemovao u Londonu sredinom devedesetih, bio sam tamo sa Denisom Čembersom i Džoijem Difrančeskom u triju Free Spirits. Tada sam ga upoznao kao sjajnog bubnjara. A onda mi je nekoliko godina kasnije poslao snimke sa mojom muzikom za solo klavir. Bio je to veliki šok za mene. Nikad nisam pomišljao da bubnjar može da bude takav pijanista! Pa, kod mene svira i klavijature i bubnjeve, jer, ako ne iskoristim oba, gubim jedan fantastičan talenat. Gari je jedini u bendu od samog početka i nadam se da će u njemu ostati do kraja. Etjena i Randžita sam odavno poznavao i na kraju su došli u bend. Ovakav sastav se oblikovao sam, po svojoj volji.
Za Jednog: Muzika za album „To The One“ došla je brzo, u periodu od tri nedelje. To je jedini način na koji mogu da stvaram, retko se dešava da „sednem i pišem“. Jednom sam se usred noći probudio, i sav tekst za omot albuma bio je u mojoj glavi, kao i nazivi numera. Ležao sam u krevetu i rekao „OK, hvala! Sutra ću to zapisati“. „Ne! Ovo govori tvoj mali glas. Ustani iz kreveta sad. Idi i sve to odmah zapiši, inače ćeš zaboraviti.“ I tako sam postupio. To je bilo veoma misteriozno za mene. Ne znam kako se to dešava. Ali, ne znam ni kako muzika dolazi. Odakle potiču naše ideje? Valjda reflektuju to što smo živi? Pa, unutar tog teksta i muzike, već sam prepoznao da postoji aluzija na Koltrejnov ključni album „Love Supreme“, iz 1965. godine. Iskreno, nisam sada imao nameru da pravim posvetu Koltrejnu, uradio sam to mnogo puta. On je jedan od mojih gurua. I, na neki način, ovo nije bila namerna, već nenamerna posveta, što je možda mnogo dublje? Ne postavljam sebi to pitanje, pošto reč „zašto“ ne pripada svetu muzike. I lično me veoma raduje lakoća sa kojom je muzika izašla iz nas kad smo ušli u studio. Jer, bilo je kao da smo snimali uživo na sceni – razlika je samo u tome što numeru možete da ponavljate, pa da onda odaberete snimak sa kojim su svi srećni.
Koltrejn: Kad slušate muziku, to je intimni čin. Slušate nekog, i ta osoba ulazi u vas. Nema ničeg intimnijeg od toga. Svirati, to je veoma intimni čin. Fizički, intelektualni, duhovni, sve to zajedno... jer muzika je sveobuhvatna. Pa, ne možete reći da nemate vezu sa njim. Ja ga nisam nikad sreo, niti video uživo, jer on je umro već 1967. godine. Ali se dobro sećam, bio sam u autobusu i neko ispred mene je čitao novine. I video sam naslov „Džon Koltrejn je umro“. Bio je to takav šok, nisam mogao to da prihvatim. „Zašto je morao?“ Ako to nije lično, ne znam šta jeste.
Majls: Svi imamo snove. Ako ih ne bismo imali, bili bismo mrtvi. Ja imam muzičke snove zato što je muzika deo mog života. Tad nije bilo prvi put da sam sanjao Majlsa. Imam krajnje žive snove o njemu, obraća mi se u njima. To je misteriozno, pošto je umro pre dvadeset godina. Ali, on za mene ne može da umre. Ja slušam njegovu muziku i on je živ. Pa, zbog toga što sam ga voleo od svoje 15–16. godine, i on je, poput Koltrejna, bio moj guru. Razlika je u tome što sam imao divnu priliku da budem sa njim, od 1969. godine, do poslednjeg koncerta u Parizu, u julu 1991. godine. Tri meseca posle toga je otišao. Pa, to je pitanje ljubavi i privrženosti, zar nije? Ako nekog voliš, o njemu sanjaš. To je u ljudskoj prirodi. Uopšteno govoreći, kad ti neko da ono što je Majls dao meni i drugima u muzici – to je jedna stvar. Već to je bio fantastičan dar. A s druge strane, ako si dobio dugogodišnje prijateljstvo te osobe, koja ti je pokazala toliko toga lično, to uveličava svako osećanje koje imaš prema njoj. Zato je on glavna ličnost mnogih mojih snova.
Beograd: Mi ne sviramo mejnstrim, kao što je pop, rok, smooth, ili fanki džez. Prilično smo marginalni na muzičkom tržištu. Ali ja sam srećan što sam tamo gde jesam, jer sviram ono što želim. Uzmimo kao primer moj prelaz sa Mahavishnu Orchestra na Shakti. Kritikovali su me izdavači, menadžer, agent... Imao sam veoma uspešan električni bend i odjednom sam se našao na tepihu sa Indijcima, šta je sad ovo? A ja sam im rekao: „To želim da radim“. Dokle god preuzimam na sebe posledice, sve je u redu. Jer, postoje dve vrste uspeha – komercijalni i umetnički. Ponekad one idu jedna sa drugom, ali ne često. Pa, u muzičkom biznisu je situacija danas veoma neizvesna. Dugo nismo napravili profit od ploča. Ako bismo mogli da napravimo dovoljno para da pokrijemo troškove snimanja bili bismo srećni. I to me dovodi do novog DVD-a. U Beogradu, na istoku Evrope, oni su i dalje veoma srećni što nas vide, hoće da nas snime za televiziju, što više nije svuda slučaj – nismo dovoljno popularni. Tamo, međutim, jesmo: doneli su kamere i rekli „mi ćemo to da snimimo, a vi uzmite prava izvan Srbije“. Fantastično! Ali, DVD je sirov. Snimili su veoma dobre kadrove, a zvuk je zabeležen na dva kanala, direktno, i, sviđalo vam se to ili ne – to je tako kako je. Ali, mislim – zašto ne Beograd? Zašto ne Beograd, Tokio, Island, Švajcarska, bilo gde! Mi smo na istoj planeti. I oni su naši susedi. Zar nisu?
Vojislav Pantić
objavljeno: 28.08.2011.
