Izvor: B92, 20.Maj.2010, 20:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zapisi iz podzemlja
JDP, Scena Bojan Stupica
Autor: Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Režija i dramatizacija: Ana Đorđević
Scenografija: Vesna Štrbac
Kostimograf: Lana Cvijanović
Dizajner zvuka: Vladimir Živković
Scenski govor: Ljiljana Mrkić-Popović
Glumci: Srđan Timarov, Marko Baćović, Jelena Trkulja, Bojan Lazarov, Marinko Madžgalj, Đorđe Marković, Slobodan Tešić >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Na sceni Bojan Stupica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od nedavno se izvodi predstava ,,Zapisi iz podzemlja”, jedno od prvih dela Dostojevskog koje je napisao nakon devetogodišnjeg izgnanstva.
Ova duboka i snažna adaptacija jasno i istančeno oslikava ono što je Dostojevski opisao u svom klasiku - osećanja i porive Čoveka ili antiheroja, kako ga i sam autor naziva, koji je duboko neuklopljen i otuđen od društvene stvarnosti. Njegove socijalne interakcije završavaju se poniženjem, kajanjem, sramotom, stvaranjem dubokih i nepremostivih naprslina u duši.
Ali Zapisi nisu samo priča o neuspešnom činovniku neprihvaćenom u društvu koji jedinu utehu pronalazi u svom očaju, već i dubokoumni doživljaj o čovekovom egoizmu, njegovim moralnim dilemama i antropološkom pesimizmu glavnog junaka.
Na sceni gledamo Čoveka zarobljenog u subjektivnom lavirintu lažnog moralnog integriteta, koji mašta o svom neostvarenom Ja, i na momente ima uzvišenu formu mislioca, a onda opet doživljava momente potpune sebičnosti i kukavičluka.
Izvanredna gluma i scenska pojava Srđana Timarova, u ulozi glavnog junaka, istančeno opisuje svaki osećaj njegove društvene nelagodnosti, nespretnosti, intelektualne frustracije, kao i samosažaljenja koji vladaju u Podzemlju.
A podzemlje, ili stanje duše, kako ga sam Dostojevski opisuje u svojim Zapisima, je "mrsko poluočajanje, svesno zakopavanje sebe živog, od muke" u veštački stvorenu bezizlaznost iz svog položaja, u otrov nezadovoljenih želja koje su prodrle u dubinu”.
Koherentnom vizijom režije spojeni su mnogi elementi ovog komada u pitku celinu, koja nije preteška za publiku. Monolog naratora koji preovladava u samom delu u predstavi je "razbijen” i predstavljen kroz glumu, izraze lica, dijaloge, susret sa podozrivim školskim drugovima, naraciju sluge Apolona, pa čak i tišinu.
Tamno siva minimalistička scenografija prenosi utisak skučenosti duše i ostaje nepromenjena u toku predstave, a promena svetala vešto naznačava nove scene i situacije. Takođe, i zvuci koji se čuju tokom izvedbe kao da još više naglašavaju psihotično stanje filozofa iz podzemlja zarobljenog u sopstvenim klaustrofobičnim mislima.
Predstava sadrži i elemente društvene kritike, ironije, a interesantna je i uloga žene, prostitutke, simbol telesne ljubavi i posedovanja, kroz koju Čovek ne uspeva da nađe spasenje i ljubav, već samo još jedan razlog da unizi i mrzi sebe.
Izvedba ovog klasika, iako se ne poklapa u potpunosti sa delom, u pozitivnom smislu upotpunjuje njegovo shvatanje i produbljuje ga na sebi svojstven način.
Jer, ako je Dostojevski suštinski hteo da u svojim Zapisima proveri da li čovek može da makar pred sobom bude iskren, a da ne ustukne pred istinom o onom što stvarno jeste, onda je ovaj komad uspeo.
Suočeni sa svešću o mučnoj Čovekovoj stvarnosti, koja nalikuje na smrt, jer je potpuno različita od njegove suštine, ostajemo skamenjeni završetkom predstave. Iako nema puno toga na sceni, možemo da vidimo mnogo. Sedimo u polumraku, a vrlo koncizno vidimo čovekovu dušu.
