Izvor: Blic, 01.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Supersuckers
Supersuckers
Ne mora biti pravilo da stvarno najbolji bendovi iz određene generacije, zahvaljujući višku autentičnosti i manjku prave šanse (koja uglavnom dolazi kao posledica pravilne procene nedovoljno motivisanih, ili, jednostavno, u egzistencijalni procep uhvaćenih ljudi) ostaju u pozadini. Ne mora, ali kao da jeste. Supersuckers, kvartet čija je karijera obeležena poreklom (Arizona) i terenom delovanja (Sijetl) pripadaju inicijalnoj Sub Pop ekipi s kraja osamdesetih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (oznaka 'est. 1988' deo je njihovog logotipa) i, bez obzira što su gotovo svi (Nirvana, Soundgarden, nedavno reaktivirani Mudhoney, čak i Walkabouts) bili uspešniji od njih, praktično se jedini nisu zaustavili i održali su liniju kontinuiranog nastupanja i objavljivanja albuma do današnjih dana.
To ih je, posle Zagreba, a pre Italije, dovelo u Beograd, gde će večeras nastupiti u SKCu. Beskompromisni hard rok podjednako snažno oslonjen na pank i kantri može se s punim pravom smatrati njihovim zaštitnim znakom – niko to ne izvodi na način koji bi mogao da se uporedi sa Supersuckers. U Beograd dolaze mnoge grupe, mnogo toga se evocira, mnogo se nadoknađuje, ponešto se, povremeno, otvara i unapređuje: ovaj bend svrstava se u sve nabrojane kategorije istovremeno. Prvi 'pravi' album 'The Smoke Of Hell' objavili su pre petnaestak godina, a najnoviji EP 'Paid' 2006, neposredno posle kompilacije adekvatno naslovljene 'Devil’s Food'. Među njihovim poštovaocima nalaze se Edi Veder, Stiv Erl, Lemi i Litl Stiven (taman da većina relevantnih žanrova bude pokrivena).
Prostor nevinosti
Jovan Sterija Popović 'Pokondirena tikva', režija Jagoš Marković, produkcija Narodno pozorište Beograd
U svojoj interpretaciji Sterijine komedije 'Pokondirena tikva', Jagoš Marković Femu posmatra nezavisno od dosadašnjih tumačenja jednog od ključnih likova naše dramske literature. Njegova priča o pokondirenoj tikvi koja žuri da zaboravi svoju prošlost i (paorsko) poreklo, iz salona je izmeštena nasred sokaka, gumna ili nekog sličnog nevinog prostora (scena je potpuno prekrivena kukuruzom u zrnu) pojačanog slikama pastoralnog prosedea poput ceđenja grožđa u pozadini - gde se Fema bori sa svojom prirodom. Njena želja da uskoči u nobles i preskoči zrenje, na momente je autentična, na trenutke je nedefinisana, nekad kao da je proizvod unutrašnjeg nezadovoljstva koje se graniči sa ludilom. Njena patnja i bes, rešenost da nema nazad bili su prenaglašeni i na trenutke dovedeni do karikaturalnosti.
S obzirom na to da je i na planu značenjskog povezivanja likova, njihove karakterizacije i pozicioniranja takođe bilo reči o izvesnim preinačavanjima svojstvenijim drugim, modernim medijima, sasvim je moguće da je Markovićev cilj bio osvajanje emocija slične onoj u savremenim TV serijama. U tom smislu predstava funkcioniše kao kakva burleska ili TV humoreska u kojoj je Fema ličila na Popajevu nespretnu Olivu, povremeno je bila samouverena poput Doka Holideja, imala je nešto surovosti Meri Popins, a najviše je podsećala na Olgu Odanović samu, i njene junakinje iz nekih drugih predstava. Bez obzira na Femino trajno iskrivljeno lice i nejasne konture njene patnje, reč je o uspeloj ulozi Olge Odanović kojoj se svojom igrom priključuju Aleksandar Srećković kao Ružičić i Mihailo Lađevac ko sluga Jovan.
|
