Izvor: Blic, 06.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodica kao poprište
Porodica kao poprište
Egon Savin je tog prepodneva na velikoj sceni 'Ateljea 212' dao znak da proba predstave 'Odumiranje' - koju režira po tekstu Dušana Spasojevića (premijera je 7. decembra) - može da počne.
Milica (Dara Džokić) i Strahinja (Boris Isaković) već prvim upečatljivim glumačkim finesama ocrtavaju dirljivu priču o prodaji zemlje, odumiranju sela - i ne samo sela, beznađu mladih, jezivom generacijskom rascepu, priču u kojoj svi mogu i ne moraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << biti krivi, svi mogu i ne moraju biti u pravu, ali su svi, izvesno, nesrećni, neshvaćeni, bespomoćni.
'Komad se prelama kroz sukob roditelja, koji po svaku cenu hoće da zadrže zemlju, i dece, koja žele da je prodaju kako bi mogla da odu inostranstvo', kaže za 'Blic' Egon Savin. 'Opšte mesto koje je ujedno centar traume ovog naroda. Sve to na fonu političkog, sociološkog, porodičnog, intimnog plana. Obe strane su, kao u svim dobrim dramama, u pravu. Ali, nije bitno ko je u pravu, nego šta činimo za sopstveni spas, za spas dece. A očigledno ne činimo dovoljno ili ne činimo to na pravi način. Stalno je neki nesporazum koji često prerasta u sukob sa najstrašnijim posledicama, ponajviše u okviru porodice.'
Kreće scena u kojoj Milica, kršeći ruke, gleda sina Janka (Igor Dorđević) i veli: 'Zato ti torbe ne raspakivaš. A ja mislila onako, zaboravio...' Uznemireno ali neopozivo Janko kaže da prodaje imanje i odlazi. Nakon trenutka teške tišine setno dodaje: 'Došao sam da se pozdravim...' U pola glasa, al’ s puno gorčine, Milica mu upada u reč: 'Onda nisi ni morao dolaziti'.
Dara Džokić o svojoj ulozi za 'Blic' kaže: 'Milicu karakteriše, ili, ako hoćete, određuje, arhetipska vezanost za tlo, za grudu. Užasan je rascep između nje i sina. Ona je požrtvovana majka, ali je daleko od svesti o tome da je i put u pakao popločan dobrim namerama. Ona želi najbolje za svog sina, i on želi dobro za sebe, ali imaju potpuno različite predstave o tome kako tu želju ostvariti.'
Na sceni se smenjuju nedorečene tuge, gnev, reči očajnika, isijava po neko zrno nade... U jednoj sceni Jovanka (Branka Šelić), zanemela od nesreće, ispušta tek po neki nerazgovetni glas. Strahinja (Boris Isaković) s vremena na vreme prebira po fruli i pije, pije... 'Ne da zaboravi, nego da se seća'.
'Igram čoveka koji bi po svaku cenu da ostane tu i da zadrži mlade, bez obzira na to što se iz aviona vidi da ne treba ostati', kaže Boris Isaković.' Glumački vrlo izazovno, tim pre što se lično ne slažem sa likom koji tumačim. Strahinja se suočio sa velikom nesrećom, ali i svi ti događaji mu nisu otvorili svest da vidi gde živi i pokuša nešto da učini. Čak se trudi da spreči momka koji bi da se izvuče iz tog blata. Uvek aktuelna tema, za kojom posežemo kad nam je najteže, a sad izgleda da nam je opet najteže. Malo, malo pa nam je najteže.'
U markantnoj scenografiji (Geroslav Zarić) nižu se slike_arhiva, pojave (kostimograf je Bojana Nikitović), replike koje čas skrivaju, čas otkrivaju junake, smenjuju se scene koje rastužuju i na neki čudan način opijaju, čak razgaljuju...
Na sceni su Stamena (Anđelika Simić) i Janko (Igor Đorđević). Samo naoko neobavezno razgovaraju o njenoj kosi, o tome koliko se dugo nisu videli, šta im se (ni)je desilo... Na njegovo pitanje da li ostaje tu, ona odgovara: 'Otkud znam. Možda i ostanem. Meni je svuda isto. Loše(...) Neću im ga roditi. Dete da mi živi u ovoj šupi!? Ovde se godinama ne provetrava. Smrad...'
Igor Đorđević za 'Blic' kaže: 'Janko prodaje zemlju na kojoj je rođen, kasnije se ispostavlja da prodaje upravo komad gde mu je otac sahranjen. Ali u Jankovoj glavi to je jedini mogući izlaz. Imao je veliki problem sa ocem, na kraju saznamo da ga je on toliko tukao da je ostao neplodan, ne može da ima dece. Metaforično, roditelji su kastrirali decu.'
'Stamena je u godinama kada život tek treba da udahne punim plućima, a ona odustaje. Odustaje i od sebe...', kaže o svom liku za 'Blic' Anđelika Simić.
Tanja Nježić Odumiranje je u toku
'Predstava ima dozu jeze i, recimo, upozorenja da je odumiranje u toku i da je trenutak da vladajući učine nešto konceptualno umesto što nam svakodnevno propovedaju optimizam, mada mu mesta nema. Ali, to nije sumorna predstava. Ona je istinita, životna, rađena po izvrsnom komadu mladog Dušana Spasojevića. Problem je snažan, očigledan, prepoznatljiv, ali iz pozorišne perspektive ključna je njegova umetnička varijacija, umetničko dejstvo, a ono, kao što znamo, ume da bude i motiv da se stvari pokrenu', kaže Egon Savin.
