Izvor: Politika, 28.Mar.2012, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponekad se osećam kao pekar
Strip jeste umetnost, mada češće prodajemo zanatsku veštinu, ali ovde je suviše malo tržište, kaže Aleksa Gajić, tvorac animiranog filma „Edit i ja”
Ja sam medijima zanimljiv, ali retko ko će se uhvatiti za novčanik i kupiti strip, ilustruje situaciju kod nas strip-umetnik Aleksa Gajić, autor izložbe „Epski heroji i grad budućnosti“ u Francuskom institutu, koja će trajati do 14. aprila. Izložba je privukla veliku pažnju, pre svega zbog vizije futurističkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Beograda koja navodi ljude da zastanu i koja ih, zapravo, uvodi u galeriju.
Slike futurističkog Beograda Gajić je radio još davno za potrebe stripa, kada se pokazalo da to najviše ostaje u sećanju publike. Zato je, kaže, zaigrao na tu kartu i kada je radio svoj animirani film „Edit i ja“, gurajući što više prepoznatljive zgrade koje je prikazivao u futurističkom ruhu. I sada, kada je organizator ove izložbe imao ideju da jedan deo bude posvećen Beogradu budućnosti zbog njegove kandidature za prestonicu kulture 2020, Gajić je uradio i nekoliko radova specijalno za ovu izložbu.
– Imao sam dilemu da li bi futuristički Beograd trebalo da ima veliko F, da bude megalopolis koji liči na Tokio ili bi trebalo da ima atmosferu i prepoznatljivost današnjeg Beograda i na duhovit način uzdignut futurizam – priseća se Gajić svojih prvih radova na ovu temu i dodaje:
– Meni je mnogo toplije i ljudskije bilo ovo drugo rešenje, mada je ono bilo teže jer je podrazumevalo dosta foto-referenci i praćenja nekih zadatih oblika i slika. Namerno sam birao starije zgrade uz koje je izbor futuristike još naglašeniji.
Radeći za francuske izdavače od 2000. godine (najpoznatiji serijali su mu „Bič božji“ za „Soleil“ i „Drako“ za „Quadrants”), imao je priliku da se uveri da je, globalno, strip tamo velika industrija. Na mikroplanu, međutim, kaže on, to je gomila ljudi koji vode usamljenički život crtajući svoje stripove od jutra do sutra.
– Nema tu mistike, nema izgaranja za inspiracijom, posezanja za nečim kako bi se došlo do višeg stanja i iznedrilo revolucionarno delo. Naprotiv, strip-crtači podsećaju na službenike koji stave kravatu svakog jutra, odu na posao i obave svoju normu. Jedino je tamo sve uzdignuto na jedan viši stepen tako da osim samih stripova u Francuskoj postoji i ceo dijapazon proizvoda koji ga prate: luksuzna izdanja galerija koje se bave prodavanjem strip-tabli, figurice koje se prave po strip-junacima, posteri, majice, značke, privesci i sve ostalo, što tamo ima ko da kupi. Ako ima milion ljudi koji će kupiti neki strip, onda sigurno među njima postoji još pet hiljada onih koji će kupiti i prateće proizvode. S obzirom na to da ovde imamo hiljadu ljudi koji će kupiti strip, onda imamo možda troje koji će kupiti majicu ili privezak, što je već razlog da se to ovde ne proizvodi – objašnjava umetnik.
Uprkos tome što je strip u Francuskoj velika industrija, on tamo definitivno ima i status umetnosti. Šta se desilo u Srbiji, odnosno šta se nije desilo da bi strip dobio status umetnosti, česta je tema među ovdašnjim „stripadžijama“, kaže naš sagovornik, tvrdeći da se, da li zbog nemanja novca ili slabe zastupljenosti u medijima, u 90 odsto slučajeva strip u Srbiji smatra jevtinom zabavom za decu.
Priznaje da ovde ne bi mogao da opstane kao strip-umetnik da ne radi za Francuze. Strip u Srbiji zaista nema nikakvu mogućnost da bude naplaćen zato što su tiraži toliko simbolični da izdavač nikako ne bi mogao da napravi finansijsku konstrukciju da plati i scenaristu, i crtača, i štampu, i grafičku pripremu i da, pri tom, još i zaradi. Smatra, takođe, da ovde ima dosta ljudi koji bi mogli da rade stripove za Francuze, ali ne žele zato što je to iscrpljujući posao.
– Prvih pet do deset strana može da bude inspirativno, ali svih 100 strana, teško – priznaje umetnik. – To ponavljanje ume čoveka da samelje. Naglasak u stripu nije na likovnom dometu nekog kadra nego na likovnom dometu stotinu kadrova. Likovnost je u funkciji priče. Normalno je da u nekom 85. kadru upadate u rutinu, tako da ja sam sebe često doživljavam kao pekara. Desi se tu i tamo neki kadar koji samom svojom sadržinom pokaže da će biti izuzetan, ali velika većina zahteva samo rutinski crtež, gde stvarno nema ni potrebe ni prostora da izletite sa nekom idejom.
Ali upravo to – ideja, lakoća, inspiracija, katarza jeste ono za čim Aleksa Gajić žudi.
– Imao sam priliku 2006, kada sam završio serijal „Bič božji“, da napravim malu avanturu sa animiranim filmom i to je samo bio još jedan pokazatelj da želim nešto više od stripa. Međutim, znate da je situacija u filmskoj industriji još teža nego u stripu i da je jako teško održati se. Nisam uspeo i morao sam da se vratim na strip – priznaje, bez namere da jadikuje.
Čekajući novu priliku da napravi neki iskorak, za sada prodaje svoju veštinu i ono što izdavači traže od njega, ali misli da podjednako može da pruži i u ilustraciji, animaciji, dizajnu, čak i u slikarstvu. Za sada je jedan od autora realističnog stila kome u Francuskoj dobro ide, mada ni tu poziciju ne posmatra ružičasto.
– Ja ovde mogu da imam status majstora. Činjenica je, međutim, da u Francuskoj ovakvih kao što sam ja ima na stotine i da sam ja jedan šrafčić. Oni imaju mnogo veću publiku i znaju gde je čije mesto – zaključuje Gajić.
Gordana Popović
objavljeno: 29.03.2012.
.jpg)
