Izvor: Politika, 07.Jan.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paralelni svetovi Renea Magrita
Najveći belgijski izvozni produkt posle stripova o Tintinu i čokoladnih pralina ostaje jedan od najpopularnijih slikara 20. veka
Specijalno za Politiku
Beč – Jednom od najpopularnijih slikara nadrealizma, Belgijancu Reneu Magritu, u Albertini je, u saradnji s liverpulskim Tejtom, posvećena velika retrospektiva s neverovatnih 267 eksponata. Na izložbi, jednostavno nazvanoj „Magrit“, pored retko izlaganih objekata kuriozitet je i serija plakatnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reklama nastalih sredinom 1930-ih čiji je jedini „lažni prijatelj“ satiričan prikaz belgijskog fašističkog lidera Leona Degrela. Ova provokativna kompozicija, nazvana „Reksovo pravo lice“ (Degrel je bio osnivač i vođa nacionalističkog pokreta „Reks“), spada u retke primerke direktne kritike u Belgiji, zemlji čiji su se nadrealisti, za razliku od francuskih, držali po strani, ne mešajući se u politička dešavanja. Na njoj, Degrel u visini očiju drži ovalno ogledalo i narcisistički, pun obožavanja, gleda u lice svog alter ega Adolfa Hitlera.
Iako je bavljenje reklamom nazivao „poslom za imbecile“, Magrit od samog početka svoje karijere pa sve do 1936. stvara plakate i prospekte za široku paletu proizvoda – od deterdženata i bombona sve do cigareta. Takođe osmišljava primamljive motive za kockarnice i vodvilje, ilustruje korice brošura i komercijalnih magacina. U jednom trenutku, da bi lakše izdržavao sebe i svoju suprugu Žoržet, prihvata posao u fabrici tapeta Peters-Lakroa u kojoj će godinu dana (1920–21) dizajnirati mustre.
Ušuškan kutak izložbe u Albertini, tačnije, sa obe strane zavesom neutralizovana uzana prostorija sa upozorenjem „Zabranjeno za decu ispod 16 godina“, krije seriju erotskih crteža nastalih 1941. koje je Magrit izradio pod pseudonimom Pjer Anželik. U pitanju su ilustracije za roman „Madam Edvarda“ Žorža Bataja, jedne od ključnih ličnosti nadrealističkog pokreta. Magrita privlači Batajova fasciniranost ekstremnim u ljudskom ponašanju, između ostalog i raspojasanom seksualnom strašću. Magritov likovni jezik je intenzivan, istovremeno distanciran i bezličan. Lascivnost je, postavljanjem genitalija u prvi plan apsurdnih situacija, čisto anatomska, ali i autonomna osobina svakog od pojedinačnih crteža.
Komadić paralelnog sveta Renea Magrita je dat i u vidu jednog od gipsanih odlivaka mrtvačke maske Napoleona Bonaparte islikane čuvenim „komadom oblačastog neba“, tipičnog primera radova koje je umetnik 1933. izložio na prvoj velikoj retrospektivi u briselskoj Palati lepih umetnosti. Poznato je da je slikar ranije dosta radio u gipsu, ali je veliki broj takvih umetničkih dela zbog krhkosti materijala propalo. Kao robustnija podloga za slikarstvo se pokazala glatka staklena površina flaša koje je Magrit oslikavao nekim od svojih poznatih motiva. U Albertini se mogu videti dve od njih – „Žena-flaša“ i „Noćno nebo sa pticom“ (obe iz 1945).
Pored 150 ulja na platnu i crteža, publici se na ovoj izložbi kroz dokumentaciju i 117 eksponata u drugim medijima približavaju svi aspekti Magritove višeslojne kreativne produkcije. Za razliku od prethodno pomenutih radova, koji se doduše ne izlažu često ali nisu novo otkriće, fotografski i filmski deo izložbe se mogu pečatirati kao ekskluzivni. Nikada pokazane za vreme Magritovog života, 62 crno-bele fotografije se bez preterivanja mogu nazvati zajedničkim delom belgijskih nadrealista koji su naizmenično predlagali scenario prema kome bi se škljocnula slika. Kamera je lutala iz ruke u ruku bez ikakvog plana, a neke od Magritovih fotografija su neraskidivo povezane s njegovim kasnijim motivima na slikama. Što se tiče kratkih filmova, Magrit je pre svega bio inspirisan „Vampirima“ (1915) i „Judeksom“ francuskog režisera Luja Fejada, kao i njegovim ekranizacijama „Fantomas“ romana. Tokom 1956–60 Magrit snima dvadesetak osmomilimetarskih filmova, na primer: „Tuba (enterijer)“, „Rene“, „Žoržet“, „Pustinja Antila“, „Dijalog sa objektima“ (svi iz 1957), za koje je takođe pisao scenarija. Većina njih se može u celosti pogledati na izložbi.
Bez obzira na vrstu umetničkog izražavanja, Magrit u svojim skulpturama, crtežima, uljima na platnu, fotografijama i filmovima ponavlja određene motive; crvena zavesa, plavo nebo prošarano oblacima, ptica raširenih krila, polucilindar, zelena jabuka.
Magrit je najveći belgijski izvozni produkt posle stripova o Tintinu i čokoladnih pralina, umetnik koji je čitavog života tematizovao razliku između stvarnosti i naše percepcije iste, antimodernista, skromni buržuj koji je retko napuštao svoju kuhinju, korišćenu kao atelje, i jedan od najpopularnijih slikara 20. veka. Izložba u Albertini koja pokriva sve njegove umetničke faze traje do 26. februara.
Marina Rihter
objavljeno: 08.01.2012
